18/07/2022
Putopis
Dan u dolini jorgovana, jun 2020.
„Korona je ubila putovanja, ne možemo nigde“, rečenica je koju sam te 2020. godine čula više p**a. Nije se moglo putovati van granica naše zemlje, ali niko nam nije zabranio da obilazimo Srbiju, istražujemo mesta na kojima nismo bili i naučimo nešto novo o svojoj domovini. Moja, tada tročlana, porodica je jedan od tih „korona" dana iskoristila za izlet u dolinu jorgovana.
Seli smo u kola i krenuli put Kraljeva.
Naše prvo odredište bio je manastir Žiča. Parkirali smo i izašli iz kola, a moja ćerka je počela da se žali i postavlja pitanja zašto moramo da obilazimo i crkve. Ćutala sam i smeškala se, jer sam znala da će se oduševiti kada se okrene i vidi Žiču. Trenutak posle toga usledilo je: „Vau, ova crkva je crvena“! Da, fasada crkve manastira Žiča je crvena. Ali nije to jedino što krasi ovaj srednjovekovni manastir. Na prilasku crkvi sam ispričala priču o sedam kraljeva krunisanih na ovom mestu i objasnila da ponekad narod ovu crkvu naziva sedmovrata, jer su za svakog kralja otvarana nova vrata. I naravno na ulazu u crkvu usledilo je pitanje: “Gde su preostala vrata?” Prošetali smo oko crkve i naišli na krstionicu koja nam se jako dopala. Sa svojim lukovima i kupolom plave boje zaista je lepo izgledala. Primetili smo i staro, drveno klepalo kojim se pozivalo na bogosluženja. Naravno, morali smo da svratimo u prodavnicu, u sklopu manastira, odakle smo otišli desetak minuta kasnije noseći magnet, liker od kajsije i domaći sok od višanja. To je još jedna od lepota srpskih srednjovekovnih manastira. Pored istorije, religije i umetnosti slučajni prolaznik se može iznenaditi i izborom domaćih proizvoda koje su pravile vredne ruke monaha i monahinja. Nakon posete i kupovine krenuli smo dalje.
Predeo je postajao sve zanimljiviji. Ćerki sam ispričala legendu o kralju Urošu koji je za doček svoje ljubljene Jelene naredio da duž doline Ibra posade jorgovane. Volim tu priču i volim da zamišljam dolinu Ibra mirisnu i obojenu u ljubičasto. Nažalost, jorgovana danas nema, ali prirodna lepota ovog mesta ipak je neosporna. U dolini jorgovana postoji mesto na kom se može probati najstariji srpski dezert, takozvane jabuke u pidžami. Nama se činilo da je pravi trenutak za kratak predah, pa smo tako svratili da uživamo u ukusu ovog jela zanimljivog imena. Mesto je bilo kao stvoreno za uživanje, bašta sva u zelenilu, drveni stolovi prekriveni kariranim stolnjacima, ali onim lepim sa sitnim, svetlo crvenim karo šarama. Odmah smo poručili čuvene jabuke, a dok smo ih čekali stigao je bokal hladne vode. Poručili smo još i kafu, a ja nisam odolela ni medovači. Od jedne mi neće biti ništa. Kod kuće nikada ne pijemo domaću kafu, ali ovde je greh ne probati je. Kafa je, razume se, stigla sa ratlukom, a moja medovača u čokanjčetu sa sve cvetom pored. Posle desetak minuta i jabuke su bile na stolu i voda nam je krenula na usta samo od mirisa. U pitanju su pohovane jabuke posute sećerom u prahu i mlevenim orasima. Uz njih obavezno ide i domaći džem od šljiva i sve zajedno čini veoma ukusnu užinu.
Punih stomaka nastavili smo ka Studenici. Prošli smo Maglič i dogovorili se da taj deo izleta ostavimo za kraj. Put je vijugao prateći tok Ibra. Uživali smo u laganoj vožnji i zelenom krajoliku. Nakon skretanja na raskrsnici u mestu zvanom Ušće otvorili smo prozore u želji da udahnemo svež vazduh koji je dopirao sa Golije. Posle par kilometara videli smo znak dobrodošlice u Studenicu. Na ulazu u manastirski kompleks dočekala nas je tabla koja posetioce informiše da je Studenica jedan od manastira koji se nalaze na čuvenoj ruti transromanika. Nakon čitanja informacija prošli smo kroz kapiju. Bilo je to kao da smo upravo prošli kroz kapiju vekova i zakoračili u prošlost. Tog dana nije bilo puno posetilaca, šta više u trenutku našeg dolaska porta manastira je bila prazna, izuzev jednog monaha koji se uputio ka konaku. U manastirskom kompleksu Studenice nalaze se tri crkve. Najmanja, posvećena Svetom Nikoli, u narodu nazivana Nikoljača, bila je zaključana. Uputili smo se ka Bogorodičinoj crkvi. Unapred sam upozorila supruga i ćerku da će mi ovde trebati neko vreme i da me slučajno ne požuruju. Želela sam da upijem svaki delić ovog neverovatnog mesta. Oni su otišli prvo do suvenirnice, a ja sam obilazila crkvu, prelazeći rukom preko belog mermera. Iskreno sam se divila kamenoj plastici i ukrasima na portalima. U jednom trenutku sam zastala i pogledala okolo. Belina kamena bila je u savršenoj harmoniji sa zelenilom okolnih brda. Kroz par minuta sam se našla sa porodicom na ulazu u crkvu. Oni su me čekali sa kupljenim svećama i naravno još jednim magnetom. Zakoračili smo u prvi deo crkve koji je zapravo Radoslavljeva priprata, deo koji je kralj Radoslav dodao već postojećoj Bogorodičinoj crkvi, zadužbini Stefana Nemanje. Već na prvom koraku videli smo nešto, za nas, neobično. Sve sveće su se palile na jednom mestu i to na mermernim pločama. Nije bilo vode ili peska, pa se moja ćerka čudila razmišljajući kako da zapalimo sveću i ostavimo je da stoji na ravnoj ploči. Uzela sam jednu, poljubila je i zapalila. Onda sam je okrenula naopako čekajući da par kapi voska padne na ploču, taman toliko da sveću mogu da zalepim pomoću tog otopljenog voska. Ćerka me je gledala, pa je poželela da i ona zapali jednu. Nije mogla da dohvati, te je zatražila pomoć od tate koji ju je podigao i pomogao joj. Krenuli smo dublje u crkvu i pred nama se ukazao prvobitni glavni ulaz Bogorodičine crkve. U polukružnom delu iznad vrata, takozvanoj luneti, nalazila se skulptoralna predstave Bogorodice sa Hristom u naručju, okružena andjelima. Tu na ulazu stepenik je bio visok, pa sam uzela ćerku za ruku i lagano je uvela da vidi kako je crkva oslikana. Slikarstvo Studenice je pravi dragulj srpskog srednjovekovnog slikarstva. Kada smo ušli u glavni deo crkve primetili smo da pojedine freske deluju, kao da je neko čekićem skidao delove boje i maltera. Bila je reč o restauraciji prilikom koje se i skidaju slojevi materijala koji se kasnije popune novim. Jednu veličanstvenu fresku smo ugledali kada smo se okrenuli ka izlazu crkve. Na zapadnom zidu, prekop**a ikonostasa nalazilo se Hristovo raspeće. Na plavoj pozadini, posutoj zlatnim zvezdama bio je naslikan Hristos na krstu. Sa jedne njegove strane naslikana Bogorodica je samo jednim pokretom ruke izražavala svoju bol, dok je lice ostalo mirno, bez izraza. Figure su bile monumentalne na svim freskama i preovladavali su plavi i zlatni tonovi. Videli smo i tri sarkofaga u kojima su počivale mošti Stefana Nemanje, njegove supruge Ane i sina Stefana Prvovenčanog. Nakon izlaska iz Bogorodičine crkve na kratko smo ušli i u treću, Kraljevu crkvu posvećenu Svetom Joakimu i Ani, Bogorodičinim roditeljima. Bila je tako malo, ali tako lepo oslikana. Iako je freske nagrizao zub vremena ipak su predstavljale pravo umetničko delo. Već je bilo vreme da krenemo, ali smo pre polaska prošli kroz kapiju kule i spustili se na česmu iz koje je tekla sveža, ledena voda. Zatim smo krenuli nazad. Čekao nas je najuzbudljiviji deo izleta.
Posle nešto više od pola sata stigli smo na željeno mesto. Auto smo ostavili na parkingu jednog od restorana. Prešli smo ulicu i spustili se ka reci. I došao je taj trenutak – uspon na Maglič. Osećali smo se kao da krećemo u pravu avanturu. Oduševljenje je splasnulo kada smo ugledali mostić preko Ibra. Izgledao je kao da bi mogao da se uruši svakog časa. Za trenutak smo zastali i razmišljali šta da radimo. Pogledali smo u most, pa u Ibar, pa gore ka Magliču i onda opet u most. Nismo bili jedini koji su tu zastali i pokušavali da odluče sta dalje. A onda se sa druge strane mosta pojavila veća grupa ljudi, veselih, razdraganih ljudi koji su se upravo spustili sa Magliča. Lagano, jedan po jedan su prešli most. I tako smo odlučili da predjemo i mi. Prvo suprug sa rancem na ledjima, zatim nas dve zajedno. Kada smo svo troje bili na drugoj obali reke usledio je ćerkin radosni vrisak. Nije mogla da dočeka da stigne do tvrđave. Prvi deo p**a je bio malo teži, ali ubrzo smo naišli da uredjenu stazu koja je vodila do vrha. Iznenadila sam se videvši postavljene klupe za kratak predah, kante za smeće, česmu sa pijaćom vodom. Nakon mosta nisam znala šta da očekujem. Prilično brzo smo se popeli. Na vrhu su nas sačekala velika drvena vrata. Nakon prolaska kroz njih obreli smo se u prostoru oivičenom bedemima. Ono što je danas ostalo od Magliča su bedemi spojeni u nepravilan oblik i ostaci kula. Neke kule su medjusobno povezane i postoje stepenica koje vode na gornji nivo. Naravno, popeli smo se čim smo shvatili da postoji ta mogućnost. Pogled koji se pruža sa vrha Magliča oduzima dah. Zelene planine, Ibar koji teče u podnožju i ostaci tvrdjave meni su izgledali kao naslikani. Bilo je bolje nego što sam zamišljala. Postalo je jasno zašto je tvrdjava izgradjena baš na ovom mestu sa ciljem da brani zemlju od mogućih napada. Nije bilo lako prići joj. Ibar ju je okruživao sa tri strane. Ćerku sam jedva zadržala da ne trči sa jedne na drugu kulu. Ona je lako mogla da zamisli princezu zarobljenu na ovom mestu, pa možda čak i zmaja koji bi je čuvao. Teška srca smo krenuli nazad. Maglič je jedno od onih mesta na kojima nikad nije dosta fotografisanja i snimanja. Ali dan se bližio kraju i krenuli smo da se spuštamo. Ostalo nam je još nešto da obavimo pre polaska kući.
Otišli smo do automobila, iz gepeka izvadili prostirku i korpu sa hranom i napravili pravi piknik na obali Ibra. Mislim da nismo ni shvatali koliko smo umorni i gladni. Bilo je pravo uživanje sedeti uz reku, slušati je kako huči i gledati gore u Maglič koji smo tog dana osvojili.
Kada je sunce krenulo da zalazi došlo je vreme da se krene kući. Religija, kultura, gastronomija, umetnost, avantura…, ispunili su taj dan. Puni utisaka seli smo u kola i krenuli ka Beogradu.
