Дневна доза лепота Србије

14/09/2023

СТАРАЦ

Чекају нас велика страдања и понижења због непокајања

Само 15 дана пре катастрофалних поплава у Грчкој, у којима је погинуло 22 људи, старац Елпидије са Родоса је у једној радио емисији у Грчкој рекао да ће Бог ускоро, због непокајаности људи, допустити катастрофалне поплаве. Старац Елпидије је од Бога научен то објавио свима да би се људи покајали. Но, покајања је недовољно.

Нажалост, рекао је да и нашу Србију и српски народ чекају страшна и језива страдања и велика понижења, због велике непокајаности у свим сегментима друштва.

Зато је саветовао свим правослсвним верницима у Србији да се удруже у молитвене заједнице и да се људи што чешће исповедају и причешћују. Да живимо у љубави, једноставности и смирењу, јер без љубави ни Свето Причешће нам неће помоћи.

Но, да ли га је српски народ чуо и у коликој мери?

08/09/2023

Ђорђе Карађорђевић херојски се борио са својим војницима на првим линијама фронта, због чега је одликован Карађорђевом звездом.

Топовске цеви из рата са Бугарима нису се ни охладиле, а стигла је нова, аустроугарска објава рата. Принц Ђорђе Карађорђевић поново је обукао униформу, пришио мајорске еполете и кренуо на положај.

На дужност се јавио и професор Михаило Петровић – Мика Алас, који је добио задужење да буде ађутант принца Ђорђа. Двојица пријатеља нису се раздвајала ни у најтежим ратним данима, а ноћи су у бивацима прекраћивали препричавањем анегдота дунавских аласа и призора из риболова бродом “Караш”.



Прве године рата срећа је била наклоњена Србији. Нападачи су прелазили Саву и Дунав, али су се брзо враћали на првобитне положаје. Београд и многе градове около тукла је тешка артиљерија. Много је кућа разорено. Средином августа, Србија је била ослобођена.

Положај Ђорђа Карађорђевића у зараћеној Србији није био ништа бољи него у балканским ратовима. У пратњи шест одабраних војника и Мике Аласа, без јасног распореда, мењао је бојишта, штабове и дужности. На почетку рата био је у околини Ниша, да би се убрзо затим нашао на Дрини, где се водила одсудна битка за одбрану отаџбине. Почетком септембра, у борбама на Мачковом камену на Јагодњи, где је непријатељ био укопан и одакле је наносио тешке губитке српској војсци, повела се битка на истребљење. Попети се до врха и заузети га значило је протерати непријатеља.

Ратни дописник париског “Журнала” Анри Барби овако је описао догађај од тог 21. септембра 1914. године:

Ђорђе Карађорђевић на Мачковом камену
“Стигавши у зору из Ваљева, принц Ђорђе је на коњу обишао фронт битке привучен жестином борбе на Мачковом камену и око те позиције. Изненада је, са брда са којег је осматрао и где се зауставио, видео како се српске линије повијају. Непријатељ је већ стигао готово до висине артиљеријских батерија. Ситуација је изгледала безнадежно. За то време, резервни батаљон се није померао, а био је сакривен у неком превоју терена. Принц Ђорђе није оклевао. Подбовши коња, јурнуо је у галопу и стигао испред тог батаљона.

– Шта радите ви овде? – подвикнуо је он.

– Ми смо у резерви.

– Швабе само што нам не узму топове, а ви овде седите прекрштених руку!

– Немамо наређење.

– Где вам је заповедник?

– Убијен је!

– За мном. Ја ћу вам бити заповедник!

Војници су оклевали да крену за непознатим мајором. Да би их осоколио, извукао је сабљу из корица и повикао:

– Војници! Ја сам принц Ђорђе, син вашег краља! За мном!

Његов батаљон утопио се у одсудни јуриш српске војске. Мачков камен био је надохват руке. Уз подршку артиљерије, аустроугарски војници напуштају ровове и повлаче се ка Дрини. Битка је добијена. У последњем часу, тик пред тријумф, једно зрно погађа и баца из седла принца Ђорђа. Срећом, зрно које је прошло кроз слабину заобишло је кичмени стуб, не оштећујући му ниједан витални орган. Војници су рањеног принца на укрштеним пушкама изнели са бојишта. Аутомобилом је пребачен у болницу.”

Ђорђа је у болници посетио познати руски новинар Всеволод Свјатковски. Њега је цар Николај Други Романов позвао из Италије да учествује у плановима око будуће “карте Европе”, сматрајући га врсним познаваоцем прилика на Балкану. Свега неколико недеља после ове посете, принцу је стигао специјалан телеграм.

“Најискреније вам честитамо на показаном јунаштву у недавној победи славне српске војске”, било је наведено у телеграму с потписом императора Николаја Романова.

Стигло је још једно признање од отаџбине – Карађорђева звезда са мачевима трећег реда. Ово одликовање није се додељовало командантима, већ само војницима и официрима. Принц ће се наћи међу свега 118 најхрабријих овенчаних овим одличјем. За заслуге, унапређен је у чин потпуковника.

22/08/2023

За човека у тузи нема бољег утешитеља од молитве. "Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу" (Јаков 5:13)

Патријарх Павле

21/08/2023

19/08/2023

СТАНИСЛАВ СТАШКО СОНДЕРМАЈЕР
Најмлађи херој Церске битке

Сташко Сондермајер најмлађи је борац који је, бранећи своју отаџбину, погинуо 18. августа 1914. године у Церској бици. Мештани села Богосавца, уредили су његов гроб у центру села и организовали помен. Ученик шестог разреда Друге београдске гимназије Станислав Сташко Сондермајер погинуо је у борбама код села Добрића, као најмлађи јунак Церске битке.

"Од срца жаљен, млад, а тако славан, мали јунак Трећег коњичког пука борави вечни сан на пољу части", записао је о Сташку Сондермајеру његов професор Ибровац.

Васпитаван у патриотском духу, син уваженог хирурга и санитетског пуковника, Романа Сондермајера и Станиславе Ђурић, имао је 16 година када је букнуо рат. Пријавио се у добровољце по узору на старију браћу Тадију (познатог српског пилота и ваздухопловног инжењера) и Владислава. Док су се мушкарци спремали за фронт, дечак је стао пред оца тражећи да крене и он, али дозволу није добио.

"Много су волели српство и Србију и због тога су отишли у рат. Мали Станислав је побегао у рат где се пријавио овде негде код Шапца. Учествовао је у Церској бици, где је и погинуо четири или пет дана по доласку", каже Станисављева снаха Загорка Сондермајер.

Одређен да буде на служби у позадини, дечак је преклињао да му се учини част да уђе у борбени ред, а његово страдање са пушком у руци изазвало је сузе у очима многих ратника.

"Жене, сестре, мајке Богосавца, изашле су на бојиште и нашле младог дечака у морнарској униформи, узеле су га, донеле у центар села и сахраниле на месту где почива", каже Милорад Маринковић из Богосавца.

У блузи погинулог дечака пронађен је дневник умотан у марамицу у којем описује како га је поразила смрт мајке два дана после мобилизације као и атмосферу на фронту.

"То што је учинио Сташко Сондермајер, да са својих 15-16 година оде у добровољце, не би ни неки старији људи. Врло сам поносна", каже Мила Иванишевић, Сташкова унука.

Песмом му се одужила и Исидора Секулић, чији део се, по одобрењу породице објављује први пут: "Давно необрадована, обрадовала сам се диадеми чистих твојих детињих очију. Причао си да волиш Србију, слободу и једног принца. И с тобом заједно, ја сам волела Србију".

Рођен је у Београду 5. септембра 1898

Током Балканских ратова и Великога рата начелник војног санитета, српски пуковник др Роман Сондермајер (1861–1923), имао је три сина са супругом Станиславом: Владислава, потпуковника авијације; Тадију (1882–1967), нашег славног пилота ловца из Великога рата и најмлађег Станислава (1898, Београд –1914), који је, као и старији брат Тадија, похађао Другу мушку гимназију и био одличан средњошколац. Станислав се све време угледао на браћу која су му била очигледни узори, а особито на средњег брата јер му је по годинама био ближи. Поред тога, сва тројица су била задојена косовским заветом, чојством и јунаштвом. Ваља имати још на уму да су они, по мајчиној страни, унуци Димитрија Ђурића (1838–1893), ђенерала потоњих Обреновића.

Школске 1913/1914, по свршетку шестог разреда гимназије (по старом), Станислав се потпуно на своју руку, уз противљење родитеља одметну, те приступи нашој војсци недалеко од Шапца као добровољац, гледајући да и он буде у некој од коњичких јединица, јер му је и брат Тадија био у Коњичкој дивизији.

Мали на крају буде послат у Трећи коњички пук под командом пуковника Петра Саватића. Претпостављени су веома добро знали чије је он дете, тако да су га стално држали на оку и давали му позадинске послове курира, тимарења и исхране коња и слично.

Малом Сондермајеру није било право што је скоро стално у позадини, а он се пријавио да се бори и брани нападнуту Отаџбину. Сматрао је да је и поред тога што је млад и науснице му се мало нагаравиле, ипак дорастао свом ратном задатку јер је увелико био, за свој број година, добар јахач и пристојно је научио да барата хладним и ватреним оружјем (коњичком сабљом и карабином). Није му било право што су га стално сматрали као да је још дете, а не момак. Скоро увек је подносио Команди писмене и усмене молбе, али без икаквог успеха.

Станислав је многима додијао и да би малом молба била услишена дозволе му на крају да буде у једном од јуриша српске коњице при покушају ослобођења Шапца, када су се аустроугарске трупе Деветог корпуса једва одржале. Јуриш је извршен, 5. августа 1914, код села Добрића (између Шапца и Богославца). Противничка војска се у први мах поколебала, али је ипак остала не штедећи муницију, тако да се Шумадијска дивизија првог позива морала повући. Један од краћих рафала шварц-лозеа покоси и малог Станислава који се све време јуриша трудио да буде у првим бојним редовима током свог ватреног крштења, очигледно се не плашећи ничега. По свршетку тог неуспешног коњичког напада, када се трупе Фрањине Јосипа још нису почеле повлачити назад преко Дрине, Сташка су нашли где и даље чврсто држи карабин, лежећи полеђушке, широм отворених очију. Испод окрвављеног копорана мали је на себи имао морнарску одећу какву су ондашња градска деца његовог узраста најчешће носила. У једном од џепова нашли су Сташкову последњу школску књижицу шестог разреда са фотографијом на којој је одевен као матроз. Пошто је био малолетан ту је књижицу заправо носио као легитимацију. У другом џепу нађен је и његов мали ратни дневник замотан у марамицу.

Несрећни Станислав Сташко Р. Сондермајер се сматра најмлађим палим српским борцем током славне Церске битке. Брижне мајке села Богославца нашавши ово племенито дете окупале су га и честито сахраниле као своје, док су девојке исплеле за њега, као да им је био рођени брат, венчиће свежа пољска цвећа. Вест о његовој погибији измамила је сузе многим нашим војницима и официрима увелико огрубелих од претходних ратовања. Сазнавши шта се догодило Исидора Секулић му је посветила прозну песму „Тихе риме”, док је његов разредни старешина, проф. Миодраг Ибровац, прибележио: „Од срца жаљен, млад, а тако славан, мали јунак Трећег коњичког пука борави вечни сан на пољу части”...

Станислав и данас почива на средишњем делу села Богославца где је био од почетка сахрањен, а о чијем се гробу и данас честито брину добри људи из тог села.

Станислава, супруга др Романа, а мати најмлађег сина Сташка, је као врла Српкиња, када је неумитна војна започета, иако је већ била оболела, отишла да помаже као болничарка. Она је само неколико дана пре Сташкове погибије умрла од рака, вест која је погодила све из благородне породице Сондермајер...

Сташкова јуначка погибија и то за време ватреног крштења, скоро се у потпуности поклапа са истоветним догађајем о коме нам детаљно приповеда Лав Толстој у роману Рат и мир, када говори о Пеђи Ростову, најмлађем брату Наташином. Пеђа је, ако се тако може рећи, био Сташков исписник, који је исто желео да учествује у одбрани нападнуте Отаџбине. Био је добровољац у коњици (руски хусари) и стари Кутузов га је постранце чувао јер је веома добро знао његове родитеље. После безбројних Пеђиних молби, малом дозволе да учествује у протеривању Наполеонових гренадира из Русије. И у том првом његовом јуришу падне од залуталог француског танета. Последње што је видео док је падао на леђа чврсто држећи сабљу било је велико плаво небо, које брзо постаде вечни мрак...

15/08/2023

Јединствена фотографија Св. Нектарија и Св. Саве Новог на Егини. Иначе 1920 године Св. Сава Нови извршио је опело Св. Нектарију а потом осликао прву икону Светог Нектарија, онако како му је Св. Нектарије у виђењу првих 40 дана по упокојењу пројавио. Икона је чудотворна и чува се на Егини у манастиру Св. Тројице.

15/08/2023

Помаже Бог. Ја сам сведочила чуду лично на себи још далеке 2005/2006. године. Уколико будете желели можете објавити моју причу не мора бити анонимна. У то време Свети Нектарије Егински није био толико познат у Србији (или бар ја нисам до тада за њега чула). Те 2005 године тачније 10. Новембра осетила сам јаке болове изненада у стомаку. Отишла сам код своје докторке која је открила тумор величине 5,6 цм који је био полу покретан у околини јајника. Предложила је хитан преглед код других искусних лекара и сви су се сложили да мени треба отстранити јајнике што пре (мозжда оставити четвртину левог). Један од тада искусних гинеколога био је и брат моје мајке. Ја сам тада буквално побегла са операције. Сећам се да је моја мајка јако плакала, да су сви говорили да се вратим назад на операцију кад се смирим и прихватим истину. Ја нисам хтела. Рекла сам тада својој мајци, да ја не желим живот без деце и да ако је тако воља Божија, онда боље је и тада да умрем. Узалуд су биле речи моје мајке која је говорила како ћу имати децу своје сестре и слично. Ја сам једноставно спаковала свој кофер и вратила се за Београд у своју студентску собу. Тада нисам знала ста да радим осим да се молим Богу да то све некако реши, обечавајући му да ћу тад дуго постити и молити се да ми опрости грехе и да ме исцели од болести. Била сам јако уплашена и потпуно некако избезумљена. Ноћима сам лутала после ноћне службе сама улицама, уплакана са великим теретом. Заборавила сам да кажем да једне ноћи пре него што сам се разболела, сањала сам чудан сан у коме су ме напале неке мачке и нека вештица која ме је лимуном погодила у стомак. Вештица је рекла "е сада ћес ме ти запамтити",мачке су биле онако ужасне...Одједном неки нижи човек, обучен као монах се појавио и почео да ме брани...Мачке су се разбежале и ја сам се тада пробудила. Касније сам препознала о коме се ради.
Сећам се да је тих дана моја доцимерка имала рођендан и да ме је позвала на торту. Искрено није ми се одлазило јер сам била јако тужна и забринута и није ми заправо било ни до чега. Ипак сам некако отишла. Чим сам ушла у њену собу угледала сам једну књигу на столу. Узела сам је одмах у руке и погледала. Младић (који је студирао тада Богословију и такође живео у дому) рекао ми је да мисли да ја ту књигу треба да прочитам. Рекао ми је да је узмем и када прочитам вратим... на књизи је пислао "Земаљски анђео, Небески човек". Чим сам окренула прву страницу видела сам слику Светог Нектарија Егинског и одмах препознала нижег човека у мантији у сну....Књигу сам читала 3 дана у сузама и дању и ноћу...Као да је свака моја суза чистила мене саму...Постила сам још неко време али од тог тренутка ми је све било некако другачије. Нисам више била уплашена, осечала сам неку велику љубав и заштиту. Неку радост када излазите из цркве и као да не ходате него просто би да полетите од радости а да уопште не знате због чега сте толико испуњени...У једном од својих посета у манастиру Сланцима надомак Београда један ми је човек рекао док сам седела на клупи и размишљала: " Не плаши се иди код лекара, ти си здрава"

Убрзо сам после тога заказала лекарски преглед код своје прве докторке. Сећам се да није могла да сачека тих пар дана до термина већ ми је рекла да одмах попијем велике количине воде јер жели одмах да види ултразвук. Докторка није могла да верује да тумора уопсште нема. Позвала је начелницу да јој помогне и заједно погледају и она је потврдила да ничега патолошког нема. Биле су обе запрепашчене налазима који су лекари у време болести исписали. Богу Хвала, његовој промисли и помоћи Светог Нектарија постала сам временом и мајка. 2015 године родила сам своју прву ћеркицу Веру. 4 године касније на свет сам донела и две близнакиње. Сећам се да су доктори тврдили да сам изузетно плодна жена ( не знајући какве сам све дијагнозе имала раније). Једна од тих лоших дијагноза биле су речи мог ујака великог стручњака који је рекао да ја сам грешком рођена без јајника (да то нису јајници већ збир ноктију, косе и зуба, јер је то он видео на ултразвуку).

Слава Богу, Богородици,и част Светом Нектарију Егинскоме и свим нашим Светитељима. Колико моје срце воли Нектарија и колико је радост моја сваки пут кад поменем његово име, ја Вама не могу описати. Није то једини случај чуда. Било је и још једно 2020 гоне. Тада сам имала прилику да посетим најлепше место на свету овоме и рај Егину и манастир на Егини. Немојте ми замерити ако кажем да ја лепше место видела и осетила нисам. Убрзо после те посете молитвама Светом Нектарију успела сам у минут до дванаест зауставим срамну одлуку суда и неправду коју су тада покушали да ми неки зли људи нанесу. Неправда је била велика и по промисли Божијој имала сам адоката пореклом из тих делова Грчке. Бранила ме је и бринула о мени као мајка. Радила и ноћу. Сама каже да није схватила шта је то њу терало целе ноћи да пише жалбу вишем суду и заустави све. Као да јој је неко диктирао речи. Богу хвала што ме је удостојио помоћи Светога Нектарија Егинског. Добили смо процес а адвокатица ми је рекла да је то била њена најдража победа у каријери. Ово сам вам написала зато што и сами знате да је и он био жртва великих неправди на Земљи. Част му и велико хвала, што ми је помогао кад ми је помоћ била најпотребнија. Богу се молим и Богородици да не залутам на путевима и промислима њиховим. Волим их бескрајно много.
Марина Илић.

08/08/2023

Новембра 1878. године Ђура Јакшић је преминуо у свом изнајмљеном стану у Скадарској улици на рукама верног пријатеља Јована Јовановића Змаја. Иако је званично умро од туберкулозе, од које је боловао већ 17 година, врло добро се знало да је његово здравствено стање погоршано након премлаћивања по налогу једног моћника, коме се замерио јер није умео да ћути на неправду и злоупотребу државног положаја. Сахрањен је на Ташмајданском гробљу, а годинама његов гроб је био без обележја и време је претило да се због тога сасвим изгуби. Године 1905. Општина београдска постаља му овај споменик, а две године касније његови посмртни остаци су пренети на Ново гробље залагањем Типографског певачког друштва „Јакшић”, које је заслужно и за подизање његовог споменика на Калемегдану (1896). Најупечатљивији детаљ споменика су свакако речи „У свету, брале, нема Љубави”, и можда су то баш једне од последњих које је рекао Змају.

НЕБО

Небо моје, сунце моје,
Загрли ме, пољуби ме!
Жељан сам ти пуста раја:
Загрљаја, уздисаја;
Загрли ме, рају мој!
Туде беле руке склопи,
Тако! Чекај! Љуби! Љуби,
Док се терет не изгуби,
А срце не растопи
Не изгори живот мој!

У једној анегдоти песник Ђура Јакшић седа на фијакер унатрашке, кочијаш га упита што не седне напред да гледа куда иду, на шта му је Ђура одговорио:

– Па где сте ви видели да Србин гледа напред?!

После смрти

Ножеви кад ми срце поделе,
Над гробом звекне крвави мач,
Слатке девојке, ружице беле,
Нећу да чујем ваш горки плач!

Немојте рећи: »Овде почива
Љубави наше увели струк!«
Не кун'те земљу, није вам крива —
Стишајте јада ласкави звук!

Немојте трошит' руже убаве,
Китећи њима мој вечит дом!
Реците само: »Доста је славе —
Веран је био народу свом.«

25/07/2023

У Бремен сам стигао брзо возом из Холандије. Тачно онако како сам предвидео, у 10 и 30 ујутру. Пожурио сам од главне станице до центра, да осетим атмосферу коју сам дожи...