06/03/2017
Na priču naše Tanje, koja je otišla na Au pair program u ljeto 2016 niko neće ostati ravnodušan! Uživajte......
Моја прича
Поздрав свима,
Ја сам Тања Стојаковић. Тренутно сам ау паир у једној породици у Америци. Прије него испричам своју причу, желим да вам напишем једну реченицу која је веома важна: ,,Вјерујте у своје снове, јер кад ви имате вјеру у њих, они се остварују!”
Ја сам свој сан остварила. Маштала сам о овоме што сад имам. Завршна сам година предшколског васпитања и размишљала сам како би било веома занимљиво да идем на неки програм размјене, стекнем нова искуства, упознам нова мјеста, нове људе, научим језик и још много тога. Размишљала сам да одем на неколико мјесеци. Једно јутро ми стиже порука од другарице баш о томе о чему сам сво вријеме размишљала, али нисам била сигурна у све детаље. Међутим, добила сам одговор кад сам се најмање надала. Другарица ме је питала да ли желим да будем ау-паир у једној породици у Америци. Она је већ тад била ау-паир. Све ми је изгледало савршено, али ми се година дана чинила као веома дуг период. Размишљала сам, а потом о свему причала и са својима да чујем њихово мишљење. Они су ме подржали, као и увијек. Онда је услиједило упознавање са мојом новом породицом. Након пар разговора преко Скајпа могла сам да стекнем своје прве утиске о њима, као и они о мени. Тад сам одлучила да је то то. Мој сан постаје стварност. Одлазим у агенцију и пријављујем се за програм. Процес пријаве и прикупљање папира су прошли добро, без стреса. Након тога је слиједио онај ,,најтежи“, најнеизвјеснији тренутак, а то је визирање. Питање које ми је тад још остало неријешено, било је: ,,Да ли ће ми људи из амбасаде дозволити да остварим своје снове?“ И на моју велику радост, они су без проблема рекли ДА! Добила сам зелено свијетло. Након тога сам била сигурна да идем у Америку. Остало је још само да спремим кофере и сједнем у авион. Мој одлазак је дошао брзо, а с њим и мој први лет авионом. Била сам веома нервозна пред полазак, како због растанка са својима, тако и због лета. Ипак, као и увијек, све је прошло и боље него што сам замишљала. Лет авионом је био савршен. Ја сам сједила до прозора, захваљујући мојој секи, тако да сам читаво вријеме имала прелијеп поглед. По доласку у Њу Јорк била сам веома уморна. Наравно, легла сам да се одморим за сљедећи дан, јер су ме чекала предавања на страном језику и уз то упознавање много нових људи. Предавања која смо имали била су веома корисна. С обзиром на то да студирам предшколско васпитање, о доста ствари сам већ имала прилику да слушам на факултету, па ми је самим тим и ова предавања било лакше пратити. Предавања су била о дјеци разних узраста. Поред тога, говорили су нам шта нас чека у породици, на које ситуације треба да будемо спремни, како да реагујемо, наша права, обавезе и још много тога. На крају је свако представљао своју државу. Слиједио је још један лет авионом и долазак у моју нову породицу. Тај дан су сви били нервозни, јер нису знали шта их чека, а ја напротив, нисам могла дочекати да видим и уживо упознам своју нову породицу. Већ тад сам имала осјећај да идем у своју другу кућу. Моја нова породица је предивна. Родитељи и дјеца за примјер, тако да мојој срећи нема краја. Пола године сам овдје и одлучила сам да желим да останем још једну годину. Град у коме се налазим је прелијеп, посебно преко љета.
Оно што ми се овдје највише свидјело је:
- на све стране могу се видјети породице како заједно проводе вријеме,
- љубазност и сусретљивост људи на све стране,
- много људи се активно бави спортом (независно од временских прилика или од старости),
- много паса (псима се посвећује много пажње као беби, некад можда и превише),
- уважавање свачијег мишљења и слушање свакога ко год жели нешто да каже,
- опуштеност и спонтаност људи,
- уважавање различитости, без предрасуда и осуда,
- уредност града
и још много тога. Издвојила сам неколико. Наравно, све има своје позитивне и негативне стране, па ћу навести и пар негативних.
Негативне ствари су нпр.:
- пошто је висок стандард, самим тим и цијене су високе (за разлику од наше земље),
- пуно бескућника на улицама,
- много ментално обољелих људи који ходају по улицама и сл.
Овај програм бих препоручила свакоме ко, прије свега, воли дјецу и жели њима посветити своје вријеме, ко жели промјене, да упозна нова мјеста, нове људе, различите културе, усаврши језик и доживи искуство које ће памтити читав живот. Код мене се овим искуством промијенило много тога. Већину тога сам горе већ навела, али могу додати још:
- осамосталила се
- промијенила и мијењам многа своја размишљања, погледе на свијет,
- стичем искусто за свој посао,
- и што је најважније добијам љубав од најњежнијих и најискренијих бића на свијету (моје предивне дјеце с којима проводим своје вријеме)
Мало ли је све ово наведено?
За крај могу само рећи: ,,Немате шта изгубити, можете само добити много тога!“
Ако неко има питања може ми писати на мејл:
[email protected] или ме наћи на фејсбуку и контактирати.
