Moto DJIR

Home
Serbia
Belgrade
Moto DJIR

Moto DJIR Motorcycle travels

19/02/2025

Posle svih ovih moto dana, volim ovakav kada mogu da budem pešak.
Ne bih voleo sebe da nazivam turistom, nekako bih bio srećniji da ima status putnika.
Ima razlike, ali glavna je osećaj u glavi. Turista dolazi na destinaciju sa jasno ispisanim planom i mora sve da vidi što je upisano na nekom .com.
A putnik, najviše gleda ljude oko sebe, ulice. Uživa u trenutku i shvata da je putovati uspeh, a ne krajnji cilj.
Danas sam kupio kartu za hop on/off autobuse. Koristio sam ih u Hamburgu, Napulju, a sada i ovde. Odličan način da se vidi ceo grad ili bar ona najbitnija mesta, a pri tom se uživa u hladovini busa ili terase na krovu. A u slušalicama na jeziku po izboru se sluša o lokacijama pored kojih se prolazi.
Ustvari najbolje kod svega toga je što možeš da izađeš na svakoj stanici i da uđeš na bilo kojoj. I tako možeš da se voziš ceo dan.
Obišao sam nekoliko plaža, jeo odličnu ribu, video njihove kanale, foke koje se kupaju, razne restorane i oduševio se sa galerijom u kojoj se prodaju razni predmeti – umetnička dela ovog podneblja.
Od originalnih magneta, preko slika, torbica, haljina, statua…
Sreća je da nemam mnogo prostora za transport inače bi mnogo para bilo potrošeno na razne šarene umetničke forme.

Po povratku u Srbiju ću nešto napisati o samom gradu, ali ono što sam video, meni se VEOMA sviđa.
Da, drugačije od svega što poznajemo, ali opet sa svojim stilom i uvek sunčano nasmejan.
Po povratku kod druga Petra, pravimo roštilj i uživamo u lokalnom vinu.

Sutra ujutro krećem ka Johanesburgu. 2 dana p**a, a možda i tri. Skoro 1500km.

19/02/2025

Rt Dobre Nade(Cape Good Hope)
Chapmans Peak

I juce sam bio najdalje sa motociklom od kuće.

Poslednja forografija
😊

18/02/2025

Iskreno, danas nisam nikako planirao da vozim motor.
Imam svoje lično pravilo da svakih 7 dana vožnje na turama, jedan dan ne sednem uopšte na motor. E na ovom sam potpuno prekršio to pravilo.
Već 18 dana sam na putu i nije prošao nijedan dan, a da nisam seo na motor. U Bocvani sam na početku imao pauzu pa sam i tamo prešao 30-tak km. U Durbanu menjao gume i prešao 60 km. A danas prešao preko 120km.
I ne žalim. Savršeno je sve.
Pogledi, plaže, Sunce, ljudi, putevi, babuni, pingvini, foke, vetar, okean…
Danas smo Petar i ja obišli sve udaljene tačke, a to je jedino moguće motociklom.
Mesto gde se sakupljaju pingvini(ne znam naziv)
Chapmans Peak - krivudavi put sa fenomenalnim pogledom na okean. I tu je problem. Da li voziti po savršenom asfaltu i krivinama ili uživati u pogledu. Ne može oba u isto vreme.
Ta lokacija je je jedan od najlepših puteva iznad mora, a snimani su i neki delovi filma o James Bondu.
Naravno da dan ne bi bilo bez greške, kroz lufter na pantalonama mi se uvukla osa i ubola me dok sam vozio.
Taj trenutni osećaj dok vozim cca 100km/h i trenutku osetim bol na levoj butini.
Znoj me oblio u trenutku.
Jedva sam se zaustavio. U trenutku mi je utrnula noga, a onda u glavi se molim: samo da je pčela ili osa!
Otkud znam kakvih sve ovde ima živuljki i ne bih baš da istražujem.
Gurnuo sam ruku u otvor pantalona(sa sve rukavicama i pokušao da ubijem to, nešto.
Ugasio sam motor, stajao 2-3min. I rekao to je to.
Ipak sam treba da odmorim od motocikla danas.
Sada, ima veliku oteklinu na butini i definitivno je bila osa. Nije mi prvi put.
Jedan od razloga, a i meni najpoznatija točka svih ovih krajeva je Rt Dobre Nade(Cape of Good Hope). Ogromno poluostrvo, sa obe strane zagrljeno okeanom. Mešaju se vetrovi sa juga i zapada, u daljini foke odmaraju na stenama, a oblaci imaju ples sa vetrom.
Batrolomej Diaz - otkrio
Francisko Magelan – prolazio
Saša – došao, zahvalio se i otišao.
Kiša je pooterala sve posetioce, a ostatak dana vožnja po periferiji Cape Towna.

Sutra obilazim centar, ali bez motora. Malo autobus, malo peške.

17/02/2025

L’aghas, malo mesto, tiho, a posebno po tome sto je u njegovom najdaljem delu, najjuznija tacka Africkog kontinenta.
Mesto gde se spajaju dva okeana.

16/02/2025

Neke dane treba jednostavno zapisati I shvatiti da sam tražio bolj ne bi mogao biti.
Put iz Mosser Bay-a vodi uzbrdo, daleko od mora, u planine.
Napravio sam plan da idem u planine i da se vozim njihovim putem koji ima oznaku 62.
Ruta 62. Hteli su da naprave nešto kao Ruta 66 u americi i moram da priznam da su uspeli. Tj. nisam bio na Ruti 66, ali ono što sam čitao, video i čuo, je da ona skoro ne postoji. A ova ovde, savršeno, ako to može da bude.
Mešavina puteva u Italiji, Austriji i rumunskim Karpatima. I to svi oni najbolji delovi.
Odličan asfalt, pejzaži. Doline i visine. Mnogo vinarija, restorana i raznih plantaža, farmi.
Što bi rekao karakter iz jednog klipa: Ma sveeee!
Nema gužve, saobraćaj vrlo redak. Babuni istrčavaju na put.

Vetar je na pojedinim prevojima malo jači, ali čim se spustim malo niže, vozim u senci kroz neke kanjone, pa opet na vrh, pa leva krivina, desna….
Usput srećem i poneki motocikl, a na pojedinim mestima ima i policije.
Na pola p**a svraćam u čuveni kafić Ronnies Seks Shop. Najstariji kafić u Južnoj Africi. Preko 60 godina postojanja. Unutra su okačeni brusevi, gaćice i razni rekviziti posetilaca istog.
Kafić kao takav je potpuno bezveze, usluga očajna, cene visoke, sve je prljavo, ali svi svrate ovde zbog te tradicije i toga da se kaže, bio sam tu.
Na samoj lokaciji, srećem bračni par. Momak i devojka iz Belgije. Voze staru Toyotu Land Cruiser i putuju, krenuli su iz Belgije u avgustu 2023 godine. Uživaju!

Malo više ću o ovome pisati u knjizi.
Dali su mi dobre savete za moje sledeće putovanje. Da, znam, Nisam normalan!
Ali i ta nenormalnost je vrsta normalnosti.
Na kraju dana završavam u gradiću L’Agulhas, mesto gde je najžnija točka Afričkog kontinenta. Mesto gde se spajaju indijski i atlanski okean.
Mali gradić, ušuškan, tih, sa ogormnim svetionikom i kućicama koje su tik uz more.
Spavati uz zvuke talasa.
Sutra nastavljam uz obalu i dan završavam u Cape Townu. Malo odmora, bez motora.

15/02/2025

Predeli kroz koje sam danas vozio me veoma podsećaju na Italiju.
Putevi koji prolaze kroz šume, velike visoravni, a onda odjednom tik uz more, toliko blizu da se oseti miris talasa, a ako je talas malo jači može da bude i blago osveženje.
Pogled sa p**a dopire do velikih vrhova koji ulaze u oblake, a onda odjednom, put vodi uskim krivudavim krivinama kroz šumu i izbija na nepregledno dugačku plažu. Pesak, voda, Sunce…

Kućice uz put su lepo ušuškane, sređene i ovde obvavezno sa visokom žičanom ogradom kroz koju prolazi struja. Iako je ovaj deo Južne Afrike nešto najlepše i najbogatije što sam do sada video, ali ipak postoji strah od lopova i razbojnika.
Utisak danajšnjeg dana, lokacije i predela je da pored svog siromaštva, loših puteva, trošnih kuća i bose dece, postoje i delovi koji su drugačiji. Bogatiji. Ne nužno bolji, ali sjaniji, čistiji i očuvaniji.
U delovima pre grada Port Elizabet su bile naglašene razlike i lokacije gde su crni, a gde beli. Ovde se to polako gubi. Da li zbog novca ili je sama lokacija doprinela tome?
Mnoštvo malih jezera, uvala, gde se između u daljini vidi more. Voćnjaka, vinograda, raznih tematskih parkova i restorana uz sam put.
Obišao sam razna mesta, sve uz more.
Današnji dan završavam u gradiću Mossel Bay. I na kraju današnjeg dana imam pređenih 6120km od početka putovanja.
Približavam se Cape Townu, ali tek u ponedeljak sam tamo. Sutra obilazim tri bitne lokacije za ovu državu, regiju i moje putovanje.

Dok sam snimao jutros na polasku iz Port Elizabeta, prišao mi je jedan mali. Tamne puti.
I toliko je vrištao i nešto nerazgovetno pričao. Tražio novac, naravno.
Ja kada me idioti nerviraju, uglavnom izgovorim neke rečenice na italijanskom, pa onda na ruskom, ako i to ne pomogne, onda ih oteram u pm na domaćem jeziku.
Kod ovoga ništa nije ppmoglo.
Uzmem telefon, upalim snimanje i da vidiš kao beže.
„Govori tiho i vodi psa sa sobom!“

14/02/2025

East London je osrednji grad na jugu Južne Afrike.
Još uvek je indijski okean, ali ne još dugo.
Sam grad je pa ništa posebno. Ovde niko ne ide u centar grada, tamo je prosto „zauzeto“ od posebne ekipe, a sav dobar provod je na periferiji ili na određenim mestima na obali. Ne samo ovde, već u većini gradova u Južnoj Africi.
Kiša pada, ne nešto jako, ali dovoljno da je put mokar. Temperatura pada na 17’C i stvarno nisam očekivao da ću u ovoj državi da palim grejače ručica.
Golf 1 se do pre 10-tak godina pravio ovde i još uvek ga ima na putevima.
Dobro očuvani i retro izgleda.
Sunce se probija na horizontu i ceo krajolik dobija novu dimenziju.
U daljini se vidi more i spajaju se sa oblacima za koje se čini da uranjaju u more.
Prolazim preko nekoliko mostova, raznih reka koje se ulivaju u more. Na obalama se nalaze skupe i lepo uređene kuće sa čamcima vezanim za dokove.
Siguran sam da na turniru „Zanimljive geografije“ odnosim prvo mesto, pošto sam video toliko reka za koje nisam ni siguran kako se izgovaraju.
U jednom trenutku u nozdrvama osetim jak miris soli. Sa leve strane p**a je ogromna solana koja se prostire kilometrima daleko, dokle seže pogled, a tamo na kraju počinje more.
Cilj današnjeg dana je grad Port Elizabet.
Lep, sunčan, sa talasima, surferima i ljudima koji sede na obali mora.
Siguran sam da ovo Sunce doprinosi rasploženju, pošto ima osećaj da su svi nasmejani. Ili se ja tako osećam, možda maštam. Možda sanjam i opet ponekad nisam svestan gde se nalazim, baš sada. Ja, motocikl i vetar u očima.
Mnogo malih restorana, vijugavo šetalište i dugački dokovi sa kojih se promatraju talasi koji se bore sa stenama postavljenim da im skrate put.
Peščane plaže. Mokar pesak i hladan okean. Nema mnogo kupača, ali neki uporni i željni baš uživaju ili se spremaju za neko takmičenje.

Sutra nastavljam 350 km ka zapadu. Za neki dan stižem u Cape Town. Najjužniju tačku putovanja. I najdalju tačku od moje kuće koju sam osvojio motociklom.

13/02/2025

Ovde u Africi je VEOMA bitno da se ima mnogo sredstava protiv komaraca.
Iz Srbije sam poneo dobru zalihu Autana, a i tableta za aparat.
Ovde sam kupio, po preporuci proizvod koji se zove Peaceful sleep. Sprej i stikovi.
A i svaki dan popijem bar po jednu konzervu Schweppes Tonica Water(ima kinina, pa odbija komarce). Ovde su komarci toliko sitni da ih ne vidiš, ali „grizu“ kao veliki.
Ceo dan je vodio po vijugavim putevima i predelima sličnim kao i prethodnog dana. Dugi proplanci, velike udoline i vrhovi nekih planina koji se tamo daleko susreću sa oblacima.
A oblaci bezobrazni, prave piruete po nebu i čine da ceo pejzaž izgleda mnogo bolje.
Šarenilo boja, zelena dole, u sredinu brao, a na vrhu plava i bela.
Pored, a vrlo često i na putu, dosta domaćih životinja. Krave, koze, ovce.
Šetkaju se slobodno, pa iako je put dobar za malo bržu vožnju, mora da se pazi.
Šta zna krava šta je 120 km/h!

Poslednja dva dana vozim po delu Južne Afrike koji se zove Eastern Cape, deo koji je najsiromašniji u ovoj državi.
East London je poslednji grad u ovom delu.
Meni lično ništa loše. Da, ima dosta sirotinje, ubrzanih burazera i uličnih prodavaca, ali predeli su kao nacrtani.

Sutra nastavljam dalje, cilj sutrašnjeg dana je luka Port Elizabeth, a posle ulazim u najlepši deo koji se zove Garden Route.
Kažu da predeli ostavljaju bez daha, a za one koji voze motocikle najbolji put na svetu.
Moram da proverim tačnost informacija.

12/02/2025

Jutro, negde pored okeana, vetar se jedva čuje, ali Sunce ulazi kroz male pukotine između zavesa sobe. Meni nepoznate ptice imaju svoj jutarnji vokalni performans.
Miriše na lep dan.
Aleksa ustaje iz kreveta, usporeno i teško.
„Sale, bole me leđa, mnogo. Nije mi uošte dobro.“
On je imao tu boljku sa leđima, ali nisu bili ovakvi simptomi.
„Ne mogu da nastavim dalje sa tobom, odavde mi je iole normalna pozicija da se vratim što pre kući. Moram kod doktora.“
Predlagao sam mu da ostavi motor ovde, da uzme avion iz Durbana, da se ne muči.
Sve predloge i moju pomoć je odbio.
„Sedam na motor i vozim, pa kako bude.“
Rastajemo se, on ide ka Durbanu i Johanesburgu, cca 700km
Ja ka jugu, planiran grad Mthatha. Negde u planinama.
Temperatura se sa jutarnjih 23’C popela na 36’C. Mnogo težak vazduh i sparina, Sreća je da su većina puteva bili po nekim prevojima i bez gužve pa je moglo da se vozi, a vetar je činio svoje.
Ceo krajolik je podsećao na prenaseljene obronke Zlatibora.
Dugački proplanci, visoka brda, a na njima načičkane male kućice u svim bojama.
Deluju siromašno, a da većine njih ne vodi nikakav put.
Mnogo vijugavih puteva, sa lošim asfaltom i previše ležećih policajaca. Na jednoj raskrsnici je bilo preko 40kom. Bukvalno na razmaku od po pola metra. Kao po šinama da voziš.
Mali grad na obali mora Port St John, je bilo mesto za odmor. Riba, salata i malo pirinča.
Pored mora sam. Treba iskoristiti.
Sutra nastavljam dalje. Malo veći grad na obali mora East London.

Specifično za celu Južnu Afriku, a i zemlje kroz koje sam prethodno prolazio je da svi taksisti voze neki mali kombi. Toyota. I mnogo su bezobrazni.
Detaljnije ću pisati u knjizi, ali nikako nisu za svađanje i kačenje. Organizovano udruženje koji čuvaju jedni druge i Svi nose oružije.

11/02/2025

Celu noć je padala kiša. Ali jutro je pokazivalo da neće biti kiše tokom dana. Jeste bilo tmurno, a sparina od tolike vode je davala osećaj lokacije, okeana, Afrike…
Krećemo kroz mala mesta ka Durbanu. Vijugavi putevi koji prolaze pored ogromnih plantaža banana. Veliki usponi, a zatim velike i duge nizbrdice.
Ulazimo u Durban i ulicama koje baš nisu bile po navigaciji se krećemo i razgledamo grad. Tj. Onaj deo gde ima više ljudi, crnaca, indijaca. Ogromna pijaca je po celom gradu, na svakom ćošku.
Ja kada vozim sam svi me gledaju kao svetsko čudo na motociklu, a sada kada nas je dvojica, verovatno misle da im se priviđa.
Izlazimo iz grada i sve vreme vozimo uz okean.
U daljini udaraju talasi, vetar se poigrava sa palmama.
Prolazimo kroz mala sela, siromašna i vrlo prljava.
Aleksin komentar: „Jedino ovde sirotinja može da živi na obali mora.“
U nekom trenutku stajemo u ribljem restoranu i uživamo u lokalnim specijalitetima.
Sigli smo u gradić Port Sent John.
Poznat po tome da je 1522 godine ovde prvi put potonu brod na obalama Afrike, koji je iz Indije nosio razne proizvode za Portugal.
Sutra nastavljamo još malo ka jugu, ali više u kopno da bi Aleksi bilo bliže za povratak kući.
Cilj sutrašnjeg dana je grad Mthatha, 284 km od trenutne lokacije.

10/02/2025

Današnji dan je bio dan za odmor.
Prvi dan od kada sam došao da ne ustajem u 7.30h, kao da idem na posao. Prvi dan kada sam polako doručkovao i uživao veći deo dana.
Zadao sam sebi jači tempo i sada kada sam to ispunio, polako idem ka Cape Town-u.
Imam još 12 dana do završetka rute i oko 4000km, što i nije strašno.
A plan je da u Cape Town-u ostanem 2-3 dana.
Popodne odlazim do servisa da zamenim gume, a na lokaciju dolazi Aleksa iz Johanesburga sa gumama.

Menjamo gume, zadnje pločice i idemo ka smeštaju.
Aleksa je sa mnom na vožnji naredna dva-tri dana. Planiramo da se spuštamo ka jugu i uživamo u ruti na kojoj je indijski okean na levoj strani.
„A pogled se gubi negde daleko, ka istoku…“

Ballito je mali simpatičan gradić udaljen 50-tak km od velikog grada Durbana.
Durban je veliki grad koji je naselila sirotinja i svi koji žele da uživaju životu su se preselili u okolna mesta, a jedno od tih je ovo i gde sam sada.
Male ulice, tihe, sa strane mnogo kuća i raznog rastinja. Poneki automobil koji prođe i gomila baštovana koji sređuju već savršene travnjake, voćnjake i dvorišta.

Danas pada kiša, veći deo dana.
Sutra je sunčan dan i eto razloga za osmeh…

09/02/2025

Nedjelja je ujutro. Vozim kroz Mbabane i shvatam da osim na pijaci na kraju grada, nema nikoga. Tražio sam po gradu neki trg, znamenitost, zdanje ili tačku susreta.
Dok još nije bilo društvenih mreža, a dvoje treba da se nađu, gde bi se ovde našli?
Malo je bezveze da joj kaže: „Čekam te ispred Spara ili Kentucky Fried Chickena…“ I jednog dana kada pričaju gde su se smuvali, bezveze zvuči. E, to ovde nema. Osim nekih prodavnica, banaka, pijace, fast food lanaca i benzinskih pumpi ovde je sve obično. Nebitno. I nimalo romantično. Osim spomenika gospođi koja je neke godine pomogla nezavisnost Svazilenda.
Idem dalje, lošim putevima, pore kojih se nalaze oronule ili nedovršene kućice, a onda naselje sa nekim ogromnim vilama, pa opet kućice i tako do granice. Cela država Eswatini ima cca 180km total.
U daljini se vide planine koja su prirodna granica sa Mozambikom.
Ne znam da li sam pisao, ali ne idem u Mozambik, više razloga, ali onaj najbitniji i najgluplji je da nemam mesta u pasošu za još jednu vizu. Zambija, Zimbabve i Bocvana su objasnili kako se široko ophodi sa stranicama u pasošu.
Na ulasku u Južnu Afriku, temperatura je 34’C. Sve gori.
Sve me boli. Baš me je stigao umor.
Osećam vobling na prednjem točku. Jači nego normalno. Stajem. Prednja guma je prilično ispumpana. Gledam je i zagledam, ne vidim nikakav predmet. Dopumpam je i nastavljam dalje.
Ceo dan vozim malo magistralnim, a malo i auto putem. Prelepi drvoredi, ravnice i ljudi koji pored p**a prodaju predmete od drveta, banane, avokado.
U nekim trenutcima je gužva velika. Počinje kiša, temperatura pada na 25-26’C i mnogo je lakše za vožnju. U slušalicama EKV, oblaci tamni, a u daljini, levo u daljini se vidi okean. Indijski.
Stižem u grad Ballito, na samoj obali. Ovde sam naredna dva dana.
Sutra dolazi Aleksa iz Johanesburga, donosi gume. Menjamo i pravimo plan. Vozićemo se zajedno naredna 2-3 dana.
Za 8 dana od polaska iz Johanesburga sam prešao 4500km. Mnogo je. Malo smanjujem tempo i dnevnu kilometražu.

08/02/2025

Smeštaj u kome sam proveo noć je nešto između bordela i fancy dikoteke pored p**a koju je neko pregradio da zaradi novac sa apartmanima.
Čisto, voda topla, motor bezbedno parkiran. Sve što je potrebno.
Kada sam ušao u smeštaj,shvatio sam da sam potpuno prašnjav, od vožnje tog dana.
Sve je išlo pod tuš, čizme, kaciga, pantalone i jakna.

Ujutro krećem ka Esvatiniju (ex Svazilend). Meni je ova država potpuno nepoznata. Mala, negde na mapi između Mozambika i Južne Afrike. Verovatno ni oni nemaju pojma ko su i šta su. Jedino poznato mi je iz serije „Mućke“ kada Del Boj prodaje ulazna zvonca, a Bojsi ga odbija sa konstatacijom: „Neću svako jutro kada dolazi poštar da mi svira himna LONG LIVE SVAZILAND!“

Ceo dan na prelepim putevima. Dosta krivina, lepih pravaca, a scenografija se menja vožnjom preko dugih proplanaka, gustih šuma i simpatičnih gradića.
Pored p**a ogromne plantaže raznog voća. Sve se navodnjava, štiti od grada i štetočina.
Putevi kao iz američkih filmova, brdoviti i pravi, a onda dođu dugačke krivine i prelep pogled prolaska kroz kanjone i useke.
Pojedina mesta su ipak ličila na ovo podneblje, sa gomilom uličnih prodavaca. I opet na nekoliko mesta majmuni pretrčavaju put.

Granični prelaz, nikad lakši i jednostavniji. 10-15min i ulazim u državu Eswatini.
Na ulasku u grad Mbabane(glavni grad), policija pravi neku blokadu na auto putu i sve pretresa, osim mene,
Ali ipak stojim i čekam nešto. Naravno nađem i dva fina plava momka da malo ćaskamo.
Kažu da jure neke i nekoga i nešto. Ne znaju ni sami.

Sutra obilazim ovaj grad i nastavljam ka gradu Durbanu u Južnoj Africi.
Idem na more!!!

07/02/2025

Ja za Harare jedino znam da je nekada davno bio samit Nesvrstanih, a tada je u svakom Dnevniku 2 bilo priče o tome. I to je to!
Moderan grad, mnogo bolji nego Lusaka. Široki bulevari, lepe kuće, a opet na periferiji prljavština i prodavci poredp**aši i male Toyote koje su kao linijski taxi.
Izlazim iz grada i posle 80-tak km stajem pored p**a. Žedan.
Staje putnički auto, izlazi žena, crnkinja i muškarac, istog opisa, ali građen kao Talični Tom.
Prilaze, kulturno pitaju da li je sve u redu, da li mogu nekako da pomognu. Zahvaljujem se. Oni odlaze. Pogledam levu torbu na motoru. Otvorena. Otkopčana. I iz nje nešto nedostaje.
Zakopčavam i pokušavam da se setim šta je tu stajalo.
Očigledno je neko na ulici u Harareu otkopčao torbu i uzeo.
U tom trenutku kao u filmu, ogroman šleper koči, diže veliku prašinu i staje blizu motocikla.
Iz kamiona izlazi omanji crnac. Bios. Bermude. Majica koja veoma dugo nije videla veš mašinu. Šta sad ovaj hoće???
U rukama nosi posude za kuvanje, a ja razmišljam: „Vidi, iste kao što ja imam!“
Kuturno nasmejan, neodovoljno čist, prilazi i pruža mi.
„Ispalo ti je pre nekih 10-tak km, sreća da si stao“
Zahvaljujem se. Ponudim novac kao nagradu. Odbija. Dajem mu kutiju keksa. To uzima.
Rastajemo se sa osmehom. On što je učinio dobro delo, a ja što shvatam da se nađu i dobri ljudi, ma koje boje kože bili.
Ostatak dana, je bio paklen. Put je vrlo često prekidan. Nema asfalta. Ili tucanik ili samo zemlja. Pa vožnja iza šlepera, ogromna prašina. Moram da zatvorim vizir, a onda ne mogu da dišem. Dva tri p**a sam bio baš na ivici da padne, a jednom mi je izleteo majmun. Jedva sam ukočio i izbegao da ga udarim. A on stoji sa strane i samo što se ne isplazi.
Danas preko 600km, od toga 80km baš teškog p**a.
I ako postoji dan koji ću upisati u glavi kao jedan od fizički najtežih od svih putovanja, to je ovaj danas.
Ušao sam u Južnu Afriku, sutra idem dalje, ka moru.

06/02/2025

Lusaka, glavni grad Zambije. Šta reći, a ne zaplakati?
Prljav, mračan, tužan i pre svega ružan.
Noću se gasi struja, nema šetanja ulicama i komarci kao rode.
Kada sam u velikom gradu, uvek uzimam hotel u centru. Pa neka i malo više košta, ali za kratko ostajanje, mogu da vidim nešto bitno, a da ne sedam na motocikl.
E pa ovde nema šta da se vidi.
A čim je pao mrak, ulazna vrata od hotela se zatvaraju, a ispred stoje dva gospodina koji glume neko obezbeđenje.
Osećao sam se kao gost u filmu „Hotel Rwanda“, kada se Tutsi kriju od Huta u hotelu. Ili je bilo obrnuto.
Ujutro malo vozim po gradu, da vidim, ali ništa drugačiji osećaj nego sinoć.
Lakim gasom odlazim dalje.
Kupujem banane, pored mnogih stvari koje se prodaju pored p**a, a jedna mi je baš bila interesantna. Prodaju praćke. U raznim bojama. Ozbiljne. Kasnije sam saznao da je to za majmune. Mnogo kradu stvari.
Na granici sam mislio da će biti lagano. Imam vizu. Bratske su zemlje, Zambija i Zimbabwe.
Ali, da ne preterujem sa pričom, osećao sam se kao glavna ženska uloga u filmu za odrasle, a oko mene crnci. I nisam mnogo izmislio. Bili su crnci. I nekoliko FT1P. I ponovo viza. I neke takse za motocikl. Čak sam platio(oko 4 eur) momka koji je sa praćkom čuvao moj motocikl od majmuna.
Kako je lep osećaj kada te drndaju dva sata, čak sam imao i razgovor sa Interpolom.
Gde ideš, zašto ideš, nisi terorista,…
A onda sve završim, platim piće za celu kafanu, krenem dalje, a put, najgori na svetu.
Rupa do rupe, prašina od kamiona, pa se onda kamioni mimoilaze, ali brzinom usporenog snimka. A Sunce gazi svom silinom….
50-80 km očaja, a onda ostatak p**a do Hararea, vožnja ibarskom magistralom, ali kada je koncert Lepe Brene u Ljigu.
Sada sam u Harareu, glavni grad Zimbabwea.
Sutra ulazim u Južnu Afriku.

05/02/2025

Hostel/motel je nešto najsimpatičnije gde sam noćio. A imam iz sebe mnogo noćenja po svim delovima planete, Od rupa, šupa do 5 zvezdica.
Male sobice sa kupatilom, ogroman vrt ispred, bar sa odličnom muzikom i sve vreme ptice imaju svoju ariju.
Cena niska, motor bezbedan, doručak odličan.
Izlazim iz Livingstona i idem ka zapadu, glavni grad Zambije, Lusaka.
Uz put vidim mnogo malih mesta, bosonoge dece, siromaštvo, mnogo kamiona.
Put je bio malo preko 500km. Za celu dužinu p**a nije bilo nijedno mesto da stanem a da ga već neko nije okupirao. Uglavnom prodaja ili neke kombinacije za kamiondžijama.
Prodaje se uglavnom ugalj, ali ima i voća, povrća, mesa, šarenih torbi i ono što dosta prodaju su pečurke. Ogromne! Veće od frizbija.
Na nekoliko mesta kontrole, policije ili vojske.
Na svakoj pumpi je po jedan policajac sa automatskom puškom.
Da znam, i ja sam se više p**a zamislio šta ja ovde uopšte tražim.
Grad Lusaka, haos u saobraćaju. Malo pre toga padala kiša, a onda krenem da se provlačim između kola, što izaziva negodovanje preprodavaca koji svašta pokušavaju da uvale vozačima dok je crveno svetlo.
Hotel koji sam izabrao je u samom vcentru. Cena pristojns. Garaža za motor bezbedna.
„Gospodine, da Vas obavestim da od ponoći do 5h ujutro neće biti struje. Gasimo agregate pošto struje nema. I ako idete da šetate, molim Vas, vratite se do mraka, ulična rasveta, a i opasno je.“
Pa uopšte mi nije teško da zaspim do ponoći, a da se pravim pametan, nemam želju.
Sutra ulazim u Zimbabve, opet, putujem do glavnog grada Hararea.

04/02/2025

Osim svoje prirode, životinja i predela, mada viđao sam i lepše, Bocvana mi nije ostavila neki poseban utisak.
Prilično je skupo, Sve. Čak i skuplje nego u Beogradu, ako je to moguće. Svaki grad kroz koji sam prošao je ne uređen, razbacan i prosto odiše siromaštvo, pa samim tim ne znam čemu ta skupoća.
Slonovi, majmuni, zebre,žirafe, antilope….sve ono što sam video da slobodno šeta mi je ipak dovoljno, da sam samom sebi rekao: „sada mogu i da idem kući kada sam sve ovo video“.
Danas sam prešao dve granice, bavio se jakom birokratijom Zimbabvea i posebno Zambije.
I ono sto ie interesantno je da sam bio na četvoromedji Bocvane, Zambije, Zimabvea i Namibije.
Topio se na Suncu i čekao u redovima za FT1P.
Ali sam video prelepi pogled. Huk vode i kišu od vodopada, a iznad sija Sunce.
Iz daljine se čuje kao da buje automobili na autoputu, ali kada se priđe vidi se neverovatan prizor. Belina, buka i ogromna količina kiseonika oslobođena tom količinom vode koja se prelama sa svih strana.
A kao vrhunac, duga koja daje sve boje ovom predelu.
Nekada reči ne umeju da opišu, objasne ili dočaraju.
Naravno, svuda dosadni prodavci svega nečega.
Na graničnom prelazu, ulazak u Zambiju, ispred mene majmun, pa sa druge strane još jedan, nosi majmunče, pa 10m dalje još jedan.
Šetkaju se kao kod nas što se šetaju psi. Niko ne obraća pažnju na njih. Tu su.
Kada sam stao prilazi mi policajac i kaže da ponesem sve sa sobom ili stavim u kofer pošto majmuni kradu stvari. Legalni drski lopovčići.
Večeras sam u gradu Livingstonu, a sutra nastavljam sa glavni grad Zambije, Lusaka.

01/02/2025

Budi me dosadna muva, a odmah zatim stiže i poruka od Vlade.
Vidimo se malo kasnije, imam neke obaveze, a ti možeš da odeš do Pravoslavne crkve ovde u Gaboroneu. Tamo ti je otac Nenad, a i biće mnogo ljudi.
Limunada, malo voća i krivudavim ulicama ka lokaciji.
Na 4km od lokacije, na sred p**a neki mlađi crnac u ozbiljnom problemu. Nešto je uzeo,loše.
Trči po putu, skače po automobilima, vrišti, cepa majicu sa sebe. Meni maše da stanem.
Ja ne stajem ni kada mora, a ne sada, lagani luk, pa preko trotoara i nastavljam svojim putem.
Ispred crkve, mnogo ljudi, mali vašar, raznih umetničkih igrarija, hrane, pića i začina.
Dosta belih ljudi na jednom mestu, pa shvatam da ima dosta amerikanaca.
Kroz gomilu vidim dva momka koji malo glasnije pričaju. I to na srpskom.
Prilazim i predstavljam se. Otac Nenad sa Karaburme i ikonopisac(ne znam ime).
Pokazuju mi crkvu, pričamo o njihovom poslu. Stiskamo ruke i sa: „Putuj s Bogom“, se rastajemo.
Odlazim kod Vlade. Momak koji je sa svojim roditeljima 90 i neke godine otišao iz Zemuna u Bocvanu. Ovde je napravio svoj biznis i porodicu.
Odlazimo u restoran „BULL & BUSH“, poznat u ovom gradu po odličnom steku i umetničkim delima koja imaju naziv pizza.
Vraćamo se kod njega kući, a ona mi on pomaže oko organizacije narednih dana u ovim krajevima, a zatim se pojavljuje otac Nenad i Vladina supruga me poziva da idem sa njima na drugi kraj grada kod jednog gospodina iz Bugarske da mu se osvešta kuća.
Oni svi pozvani, a ja padobranac.
Kuća osveštana, domaćini prijatni, hrana odlična. A napolju nevreme. Kiša pada, vetar lomi.
I ceo grad nema struju.
Rastajem se sa Vladom i njegovom porodicom. Ispred njihove kuće. U mraku.
„Sale, šta ti treba, lekovi, hrana, novac, smeštaj u Lusaki,Harareu…javljaj se redovno.“
Za rastanak sam poklonio moju knjigu i flašu rakije. Mali znak pažnje.
Sutra nastavljam ka severu. Malo divljine, za promenu.

P.S. morao sam da se slikam sa Nemadom. Ne bimi niko verovao da idem po Africi i osvestavam kuće.

Address

Belgrade

Website

http://www.motodjir.com/

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Moto DJIR posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Contact The Business

Send a message to Moto DJIR:

Videos

Cape Town Waterfront Table montain

Super FM Beograd

Africa - Toto

Book of wild life in Botswana

“…ma pustite me druze….”

Online Smart moto trening

Smart moto trening Direktno javljanje iz Juzne Afrike

Javljanje sa Viktorijinih vodopada, Zambija

Banane i granica

Vrućina se osetila odmah ujutro. Bilo je 7h kada sam se probudio, a toplina je ulazila kroz prozor. Oko 8h krećem na put, danas je po planu preko 650km. I to sa prečicom koju sam sam smislio, inače mi se smeši skoro 800km. Jedan trougao na mapi planiram da skratim po hipotenuzi i time uštedim 130-160km. Jedino me brine kakav je put po toj hipotenuzi. Temperatura je prešla 30 već oko 10h. Skrećem na hipotenuzu i shvatam da imam 60-tak km off road vožnje. U početku nije bilo teško. Tucanik, utabana zemlja i retki lokalci sa zapregom, ali kako sam odmakao od glavnog puta, na pojedinim mestima dubok pesak, rastresita zemlja, zmije i Sunce koje nema milosti. Svakih 15-tak min voznje stajem da popijem vodu i umijem se. 62km off road puta. Dva potencijalna pada u pesak.I nekoliko magaraca(pravih) koji su se zaneli u svojoj igri. I ko mi kaže da je super voziti off road na ovakvim turama, taj nema pojma. 35’C, prašina, pesak i ja sam. U prevodu kada padnem, mogu samo da se pokrijem i da zanoćim. Zašto ustajati. Ostatak dana po magistrali, na kojoj četo sa strane piše „Zaustavljate se na spostvenu odgovornost, divlje životinje!“ Prelepi predeli, vrućina ne dozvoljava da se diše normalno, a dostigla je 37’C. U nekom trenutku pred kraj dana sam vozio iza kiše, pa je temperatura pala na 24’C. A vožnja ovim putem od grada Nata do Kasane-a je kao vožnja kroz zoološki vrt, na spostvenu odgovornost. Uz put sam sreo: - Preko 50 slonova(raznih veličina) - 30-tak zebri - Nekoliko antilopa - Jednu zmiju koja je izgledala opasno - Krdo majmuna, cca 150kom kojima sam ja izledao kao idiot koji ima smeta dok pretrčavaju put Grad Kasane je na četvromeđi Bocvane, Namibije, Zambije i Zimbabve-a. Sutra ulazim u Zimbabve, a Zatim u Zambiju.

Dan sa malo kiše, mnogo Sunca i prelepim pejzažima punim životinja. Magistralni putevi Bocvane i nisu tako loši, poneka rupa, ali sve je u opisu radnog mesta. Prolasci kroz mala mesta, zaseoke i mnogo ljudi koji prodaju razne sitnice pored puta. Voće, povrće, nameštaj… Moderne benziske pumpe i meni nepoznati lanci fast food-a sa piletinom. „Hungry Lion“, „Whimpy“, … Prešao tačno 500km za ceo dan, sunce je bilo sa svih strana, a kiša u dva puta lepo oprala i mene i motor. Lepše zvuči, rashladila. A najbolji deo dana je mini safari u utočištiu za nosoroge. Toyota Hilux sa natkrivenom platformom. Veliki predeli i mnogo životinja. Nosorozi, kao zaštićena vrsta, žirafe, gnuovi, nojevi, antilope, hijene, veverice, mnogo ptica, leptirova, čak se u daljini video i gepard. Jedino što nisam video, ali tim bolje su zmije, kojih ima dosta, ali se kriju. Za sutra malo preko 500km i približavam se izlasku iz Bocvane. Sutra će biti zahtevan dan, pošto veći deo dana vozim kroz nacionalni park, a tu divlje životinje imaju svoj korzo.

2 dan. Nabavka guma za drugi deo putovanja. Montaza svega potrebnog na motocikl i servis. ulje, filteri, navigacija, torbe, pakovanje…. Ceo dan sam izgubio na sitnice, ali ostalo je jos malo. Sutra ujutro polazim.

Moto DJIR

19/02/2025

19/02/2025

18/02/2025

17/02/2025

16/02/2025

15/02/2025

14/02/2025

13/02/2025

12/02/2025

11/02/2025

10/02/2025

09/02/2025

08/02/2025

07/02/2025

06/02/2025

05/02/2025

04/02/2025

01/02/2025

Address

Website

Alerts

Contact The Business

Videos

Shortcuts

Share

Category