Z 4x4 OFF ROAD ZONA

Name: Z 4x4 OFF ROAD ZONA
Address: Novi Sad, CS
Telephone: +38163529529

Home
Serbia
Novi Sad
Z 4x4 OFF ROAD ZONA

Nadogradnja terenskih vozila i oprema
ARB, OME, PREDATOR, KINGONE, WARN, BUSHRANGER ROUGH COUNTRY ...

Nudimo veliki izbor off road opreme - mnoštvo toga što će Vašem terencu pomoći da savlada sve prepreke u prirodi. Ovlašćeni smo prodavac ARB-a, najvećeg i najpoznatijeg u svetu proizvodjača opreme za off road, a sarađujemo i sa drugim renomiranim proizvođačima. Električna vitla, sajle, konopi, trake, koturače, dizalice, podloške, metalni branici, blokade diferencijala, kompresori, amortizeri, LED

svetla, trip kompjuteri, radio stanice, galerije, lift kitovi, snorkeli, krovni šatori, outdoor oprema....
Proizvodjači:
ARB, OME, WARN, PREDATOR, KINGONE, SMITTY BILT, ROUGH COUNTRY, AVM, BUSHRANGER, SAFARI, DOUBLE RED, HILIFT ...

Svoje dugogodišnje iskustvo i mnoštvo predjenih kilometara takodje delimo sa Vama pa organizujemo i turističko navigacione vožnje po Srbiji, Crnoj Gori, Bosni, Makedoniji, Albaniji kao i ekspedicije do Maroka, Tunisa, Zapadne Sahare, Turske, Gruzije, Azerbejdžana, Jermenije ....

19/05/2024

Subota, 4. Maj nas je zatekla u EL Pasu. Ali ne onom u Americi na granici Teksasa i Meksika već u našem domaćem kaubojskom gradu nadomak Zlatibora. Više p**a smo bili ovde ali uvek volimo da svratimo i po mogućstvu prenoćimo kao i prethodno veče. Sve je do detalja urađeno da se osećato kao da ste stvarno na divljem zapadu osim što niko ne puca na vas i ne jure vas Indijanci 🙂
Tu je saloon, šerifova kancelarija, smeštaj u kaubojskim prikolicama ili indijanskim šatorima a za one malo razmaženije tu su i komforne brvnare sa više soba. Mi smo odseli u takvoj jednoj koja se zove Vuk Karadžić. U svakom slučaju mogu samo da kažem svaka čast za ideju i kako je urađen ceo projekat 👏👏
Nakon odličnog doručka koji se služi u kaubojskom restoranu pripremili smo se za dalji put. Ali danas nije samo vožnja bespućima već je u pitanju i jedan mali posao. Za nekoliko nedelja iz Slovačke nam stižu prijatelji sa dvadesetak terenaca koji imaju želju da provedu 6-7 dana u Srbiji i Bosni. Jedna od destinacija će biti i Zlatibor i zato danas treba da proverimo i istrasiramo (nactamo im mape za vožnju ) staze koje smo im odabrali za ovaj deo Srbije.
Vreme je malo tmurno, na ivici kiše, ali mi smo dobro raspoloženi a sa tim dolazi i lepše vreme 😊
Većinom trase, koju smo isplanirali da prođemo danas, vozili smo i ranije i radujemo se tome jer je to stvarno lepa staza sa mnogo lepih momenata i ni jednog trenutka nije monotono.
Krećemo od Dobroselice i pored Ribničkog jezera se penjemo skoro na vrh Zlatibora i prelazimo na njegovu drugu stranu. Za razliku od jugoistočne strane koju svi prepoznajemo po gužvi i gomili hotela i drugih objekata ova severozapadna strana je vrlo slabo naseljena, netaknuta i skoro divlja.
Deo p**a vodi između visokih stenovitih litica sa jedne i dubokih provalija sa druge strane. Za one koji ne vole uzane puteve i visinu možda neće biti prijatno. Vrlo često sa litica se obruši po neki kamen i zato se na ovom delu p**a nije dobro zadržavati iako vas pogled u dubinu i na reku Crni Rzav izaziva da zastanete i uživate u tom prizoru i napravite odlične fotke.
Neko vreme smo se polako spuštali tim uzanim kamenitim putem dok nismo izbili na reku Crni Rzav. E onda je sledio još lepši i totalno opušten deo p**a koji ide tik uz brzake i gde smo reku prelazili nekoliko p**a bilo preko mosta bilo kroz rečno korito. Nakon prelepog „druženja“ sa Crnim Rzavom u jednom trenutku putevi su nam se razišli. Reka je otišla u svom vekovnom pravcu a naš put je počeo ponovo da se uspinje. Na nekim mestima je uspon bio toliki da sem neba nisi mogao ništa da vidiš kroz prednju šoferku.
Savladali smo i taj deo i još nekoliko laganih provlačenja i eto nas na livadama, pašnjacima i šumama pitomijeg dela Zlatibora. Nakon još oko 20 km ili sat vremena vožnje stigli smo na Mokru Goru. Preciznije na čuvenu železničku stanicu „Šarganska osmica“. Tu je usledio zaluženi ručak i odlična sočna baklava.
Akcija je završena, posao obavljen a kiša nas je opet promašila. Možemo kući 🤗

16/05/2024

Petak, 3. Maj, hotel Dvor, Bijelo Polje
Danas je Jocin dan. Jedva čeka da krenemo na „njegov teren“.
Svi su poranili i već u 8h su na doručku. Ali ipak ne zbog Joce 😁 već zbog Dragane. Danas joj je rođendan i svi čekamo da se pojavi i zajednički čestitamo 🙂
Nažalost 😲 niko nije snimio jutarnju rođendansku pesmu. Ali biće repriza, kasnije u toku dana.
Krećemo oko 10h. Kao i prošle godine put nas prvo vodi preko Jocine livade nedaleko od sela Lijeska. Tu livadu je nekad davno prodao njegov deda ali ju je on nedavno ponosno otkupio nazad.
Tu se u budućnosti planira lepa kuća a na mestu gde bi trebalo da bude dnevna soba odigraće se partija odbojke 😂
Ovde nam se prudružuje i Vesko, jedan od mnogih Jocinih rođaka iz ovog kraja. On će sa nama zajedno u vožnju ali biciklom 🤔
Vožnja je trajala skoro ceo dan. Nisam uspeo da pohvatam gde smo sve bili i kuda smo prošli. Zbog toga će opis dana biti sažetiji ali praćen sa više slika i snimaka.
Prešli smo preko bezbroj livada, pravili pauze na vrhovima Sokolac i Ugarče i prošli ko zna koliko kilometara kroz guste četinarske šume. Par p**a smo se izgubili, zaglavljivali se i više p**a naišli na oborena drveća koja smo morali da sklanjamo, sečemo ili obilazimo strogo vodeći računa da ni jedno nedužno drvo ne oštetimo.
Naišli smo na i oborene strujne stubove gde smo se provlačili tik ispod naponskih žica. Usput smo u šumi sreli i neke sumnjive momke ali bili su dobroćudni 😅 i čak su nam ponudili rakiju.
Sve vreme je bila smena oblaka i sunca i uspevali smo da prevarimo kišu do momenta kada je priroda pokazala da ne možeš da pobegneš ako ona neće da te pusti.
U jednom trenutku nas je zasula ledena kiša i to toliko jako da se ledena pokorica počela stvarati na haubi i braniku. U momentima se jedva videlo kroz šoferku a put nije bio baš naivan. Nama u autima nije bilo svejedno a možete zamisliti kako je bilo Vesku na biciklu. Čovek je zajedno sa nama taj dan prešao oko 70 km.
Na sreću brzo je prestalo. Taman na vreme jer smo stigli na jedno izletište na reci Lještanici. Prelepo mesto sa natkrivenom terasom. Veliki petak je, postan dan, pa je riba na meniju. Naravno, opet Mića iz svog Hiluxa vadi talandaru i još neki kulinarski alat, malo začina i uskoro se pekla sveža pastrmka koju je Joco kupio u obližnjem ribnjaku.
Možda zbog toga što smo već bili dobro gladni ili možda zbog samog ugođaja ali ipak najverovatnije zbog samog Mićinog umeća ali riba je bilo neverovatno ukusna.
A onda je došla prva repriza Gagicinog rođendana uz veliku tortu koju je opet „taj Mića“ napravio.
A pošto moja najbolja drugarica Gagica 🥳 voli takve događaje, onda smo još jednom, treći put danas, otpevali rođendansku pesmicu uz malu torticu.
Nakon toga smo se razišli. Tanja, Vladica, Vanja i ja smo otišli prema Srbiji i Zlatiboru, jer u subotu tamo imamo nekog posla, a ostatak ekipe se vratio u Bijelo Polje.

13/05/2024

Jutro u Novoj Varoši donelo je divan svež vazduh i prelep pogled na Zlatar. Drugari Mrdaci su već poranili na kaficu.
Nakon odličnog doručka, između ostalog i uz kajmak i domaći sir, krećemo dalje. Prvo asfaltom prema Sjenici do izletišta Uvac gde prelazimo reku i zastajemo na prostranoj livadi. Tu su već svoju poziciju zauzeli konji koji nisu baš nešto obraćali pažnju na nas.
Ovo je lepo mesto ali nažalost veoma je prljavo. Prvomajski roštilj, dan ranije, ostavio je posledice. Neodgovorni ljudi su ostavili razbacano smeće svuda okolo.
Nastavljamo dalje uz reku i onda se polako penjemo na Jadovnik. Nakon lagane terenske vožnje od oko 45 minuta, stižemo na vrh Katunić koji se nalazi na 1733 metra nadmorske visine. Odatle se pruža fantastičan pogled prema Goliji i dalje kada je lepo vreme. Oblačno je ali opet uspevamo da prevarimo kišu.
Nakon pola sata pauze i nekoliko lepih slika produžavamo dalje. Put nas vodi mešovitim travnato zemljanim stazama preko prelepih proplanaka i kroz guste četinarske šume a na par mesta, gde je kao neka vrsta močvare ispod trave, bilo je i malo gusto.
U jednom trenutku nailazimo na slobodne konje koji kao u filmovima kreću u trk ispred nas.
Preko Ozrena i Vjetrenika malo skraćujemo put prema Tičijem Polju. Tičije Polje (ili Tičje Polje nisam siguran) je jedno od lepših planinskih sela u Srbiji.
Pre nekoliko godina krenulo se sa obnovom starih kuća ali izgleda da je sad iz nekog razloga stala ta akcija. Iznad samog sela na jednoj livadi pravimo pauzu.
Plan je da se odatle, sa nekih 1300m visine, spustimo do same reke Lim. Put je sve vreme živopisan i zanimljiv a ponegde i jako strm i radujemo se što kiša nije pala jer u tom slučaju put se pretvara u „blatnjavi tobogan“ i vrlo je teško kontrolisati auto ako počne da se kliže nizbrdo. Nakon nekih petnaestak kilometara stižemo do mosta na Limu. Most je davnih godina zabranjen za saobraćaj jer je u vrlo lošem stanju. Ustvari nešto malo ga održavaju dva tri domaćinstva koja se nalaze iznad u kanjonu jer im je puno brže do kuće preko njega nego okolo preko Brodareva. Mi smo taj most ranije prelazili više p**a ali uvek ga nekako gledamo sa strahopoštovanjem.
Kako i ne bi. I kad ga peške prelaziš malo se ljulja i škripulja a dole ispod njega na nekih petnaest metara teče brzi i hladni Lim.
Možda će pomoći ako malo bacimo pogled na konstrukciju. Nakon „stručnog“ pregleda zaključujemo „da se mi pitamo mi bismo ovde proterali“ 🙂
Vrlo brzo nakon toga svi auti su bezbedno prešli most ali su suvozači prešli pešice. Uključujemo se na glavni put prema Srpsko-Crnogorskoj granici i za oko sat vremena smo bili u Crnoj Gori u Staroj krčmi u Zatonu. Tu nas je Joca već bio najavio i čekao nas je tek pripremljeni specijalitet, kačamak od kromprira sa kajmakom. Pred sumrak iz krčme pravo u Bijelo Polje i hotel Dvor. Počinje kišica ali koga je sada briga, opet smo je danas prevarili 😉

12/05/2024

Ove godine, prvomajski i uskršnji praznici i vikendi su se baš lepo spojili. Treba to Iskoristiti i pobeći od kuće. Vremenska prognoza nije baš sjajna ali pokušaćemo da zaobiđemo najavljenu kišu. Akciju, kao i prošle godine, organizuju Joco i Dragana Mrdak ali ovaj put uz pomoć drugara iz Ivanjice Miće i Nena.
Mi smo se u poslednji trenutak odlučili da krenemo na ovu akciju. Brzo smo se spremili sa veoma malo stvari i krenuli put Ivanjice. Da bismo što pre stigli na odredište usputnu „pauzu“ smo pravili u autu 
Relativno brzo smo stigli do Ivanjice i smestili se u hotel Park. Hotel je iz davnih vremena ali je lepo održavan i sređen. Sa prednje strane gleda na glavnu ulicu, okružen je zelenilom a sa zadnje strane dopire šum reke Moravice.
Pored udobnih soba nudi i veoma lep spa centar sa velikim bazenom, saunom, slanom sobom, masažom .... Smeštaj sa odličnim doručkom i korišćenjem spa centra je 25€ po osobi. Mi smo koristili samo bazen i bili smo skoro sami.
Predveče smo se odvezli do obližnjeg sela Sivčina gde se nalazi domaćinstvo Gavrilović gde nam je domaćin Mića.
Mića se stvarno potrudio nas nas ugosti na najbolji mogući način i ovom prilikom mu se posebno zahvaljujem. Bilo je tu raznih mesnih specijaliteta, lepinja, salata, slanih i slatkih pita, torti .... i na kraju su dva harmonikaša začinili celo veče 😉
Pri povratku u hotel opet smo imali idealnu priliku da testiramo ARB svetla ... iako odavno znam kako svetle uvek se iznova oduševim 😮
Sutra ujutro smo se opet okupili kod Miće i posle komplet lepinje krenuli na vožnju. Ovog p**a Neno nas vodi prvo obroncima Golije a zatim nas polako penje i na samu Goliju. Prva pauza je bila kod jezerceta Nebeska suza a sledeća na vidikovcu koji se zove Bojevo brdo. Sve vreme se kiša motala oko nas ali tek nekoliko kapi nas je uspelo dohvatiti. Posle podne se polako spuštamo prema Uvcu a krajnji cilj je mesto ili bolje reći reći ostrvo u jezeru koje se zove Sedlo. Sedlo postaje ostrvo kad je viši vodostaj a kad je niži onda je poluostrvo i može se do njega doći kolima. Tu je Mića opet „briljirao“ sa svojim roštiljem i ćevapima specijalno napravljenim za ovu akciju. I dok se pekao roštilj ostali su uživali u zalasku sunca. Oko 21h smo krenuli prema Novoj Varoši i smestili se u hotel Vuk. Napolju je malo hladno ali sobe su tople. Biće lepo spavanje 🥱

01/04/2024

Prolećna akcija ..... Kamp Pod Zvezdama
Kupovinom ARB Simson 3 ili Fllinders šatora na poklon dobijate ARB direktorsku stolicu i ARB sto
Kupovinom bilo koje tende na poklon dobijate ARB kamp stolicu
Akcija traje od 1 – 30. aprila ili dok ima na zalihama proizvoda koji su obuhvaćeni akcijom
Za više informacija zovite ili pišite nam 🙂

24/03/2024

TUNIS oktobar/novembar 2024

Dragi drugari, nakon nekoliko odlazaka na ekspedicije u Tunis i nakon objavljivanja reportaža na našoj stranici, sve više ljudi nam se javlja sa pitanjima kako bi i oni mogli da se pridruže na ovakvom putovanju.
Do sada smo na put išli sa našim bliskim prijateljima ali zbog određenog interesovanja ove godine smo odlučili da formiramo jednu mešovitu Slovačko-Srpsku ekspediciju koja će u oktobru krenuti puz Tunisa.
Ukoliko ste u među onima koji su ozbiljno zainteresovani za ovu avanturu za više detalja možete nas pozvati na 063529529 ili nam pisati na mail [email protected]
Broj vozila je ograničen na 8, pa požurite

03/03/2024

OME MT64 - nova generacija OME amortizera

San svakog vlasnika terenca je da na svom vozilu ima instaliran set amortizera koji će služiti u svakodnevnoj upotrebi na normalnim putevima a istovremeno odlično odraditi posao na lakim ili teškim offroad stazama ostajući u cenovnom rangu koji može da priušti većina vlasnika.
Kao odgovor, na te zahteve, OME je razvio vrhunski svestrani amortizer MT-64
Dizajniran, projektovan i proizveden od strane ARB-ovih specijalizovanih OME inženjera, MT64 amortizeri su mešavina dokazane pouzdanosti nitrocharger i vrhunskih karakteristika OME BP-51 amortizera.

Ogroman unutrašnji prečnik od 64 mm dopušta veću količinu ulja u samom amortizeru i zajedno sa većim klipom doprinosi smanjenju toplote unutar amortizera obezbeđujući veću kontrolu rada a kao krajnji rezultat imate prefinjeniju vožnju.
Klipnjača (osovina) debljine 22,5 mm je trenutno najdeblja klipnjača u poređenju sa drugim komercijalnim amortizerima u svetu a to doprinosi izuzetnoj stabilnosti i mogućnosti da kompenzuje sve neočekivane udarce.
Proizvode se od aluminijuma koji se korisi u avio industriji i zbog toga su veoma čvrsti i istovremeno lagani.

Za sve informacije o modelima i dostupnosti pozovite nas ili pišite na mail [email protected]

25/02/2024

https://media1.z4x4.rs/2024/02/ARB-casopis-mani.pdf

Izašao je novi ARB časopis pa koga zanima može malo da "prelista".
Teme su većinski vezane za odlazak u prirodu i lagani avanturizam kao i za par novih proizvoda u ARB porodici.
PS
Fajl (PDF) je dosta velik pa prvo učitavanje traži malo strpljenja od minut dva da se učita kad kliknete na gornji link.

05/02/2024

ARB zimska akcija od 1 - 29 Februara

Kupovinom jednog seta svetala ARB Intensiti IQ
dobijate na poklon svetlo ARB Horizon Area ili ARB Vork Area

Kupovinom jednog seta svetala ARB Intensiti Solis 21
dobijate na poklon baterijsku lampu ARB Pureviev 800

Kupovinom jednog seta TRED PRO Desert Sand or Militari Green
dobijate na poklon set za popravku guma ARB Speedi Seal

Kupovinom jednog seta Essentials Recoveri Kit SII
dobijate na poklon set za popravku ARB Speedi Seal

30/01/2024

Kamp Mars je vrlo popularno mesto smešteno na ivici Sahare. Do njega se relativno lako stiže (ali ne putničkim autom) iz pravca gradova Duz i Tozur to jest sa suprotne strane od koje smo mi došli. Nudi relativno luksuzan smeštaj u šatorima, dobru hranu i piće. Uveče bude i fine ambijentalne muzike a često se domaćini potrude da bude i lokalnog folklora uz logorsku vatru.
Nedaleko od kampa se smestio i čuveni Tembain ili stenovito brdo koje izgleda tako kao da mu tu nikako nije mesto.
Buđenje ujutro sa pogledom na Tembain je veoma lep doživljaj. Naš mali kamp smo podigli nedaleko od kampa Mars ali taman dovoljno blizu da možemo ujutro koristiti njihove tuševe i toalete.
Na doručak ovoga p**a nećemo u veliki kamp niti ćemo ga mi spremati. Idemo u jedan kafe podno Tembaina. Tamo ćemo pojesti neku kajganu sa svežim lepinjama i salatu i na taj način neki mali deo novca ostaviti i momcima koji se godinama trude da ovaj kafe živi. Nakon doručka ekipa ide gore na vrh „brda“ jer od gore je veličanstven pogled na Saharu. I dok naši planinari hrabro osvajaju vrh Tembaina Vladica i ja ostajemo u kafeu u hladovini.
Oko 11h nastavljamo put dalje. Do izlaska na prvi asfalt nakon 5-6 dana ima još oko 30 km peščano zemljanog terena. To je lakše za vožnju nego prethodnih dana i pomalo osećamo da se avantura završava. Ali ipak nije sve gotovo dok nije gotovo. U jednom trenutku na vrhu jednog brežuljka u daljini desno od nas primećujem žuti Landrover kako stoji sam parkiran. To je malo neobično jer jutros sam video taj isti auto u grupi od desetak terenaca iz Francuske. A svi ti konvoji sa strancima i vodičima se uvek kreću zajedno. Malo zakrećemo u tom pravcu i kad smo se mu se približili prema nama je počeo da trči neki čovek mašući rukama da ga vidimo. Na njegovu sreću već ranije smo ugledali auto a sad i njega.
Ispostavilo se da su se on i njegova saputnica u autu izgubli to jest zaostali su za svojom grupom i više ih nisu videli. Čovek od nekih šezdesetak godina vidno uzbuđen i uplašen jedva nam je objasnio šta se desilo i pokušava da nam objasni gde je krenuo to jest gde bi trebalo da bude njegova grupa. To mesto je na početku asfaltnog p**a i tamo se nalazi kafe „Du Park“ gde svi svraćaju bez obzira da li stižu iz Sahare ili odlaze u nju.
Kad mu je Vanja na svom „početničkom“ francuskom objasnila da i mi idemo tamo, čovek nas preklinje da pođu sa nama zajedno. Naravno da bismo ih poveli bez i da nas je molio. Uskoro je naš konvoj umesto tri imao četiri auta. Mi do kafea inače idemo kraćim ali dosta težim putem jer nam je tako zanimljivije. Na jednom račvanju peščanih puteva objasnili smo im da mogu da nastave levo i samo prate utaban put i milon posto stižu tamo gde su krenuli a da ćemo mi desno težim putem neće ni da čuju da se razdvojimo. Stalno ponavljau „molim vas idemo sa vama“, „molim vas idemo sa vama“. Da bismo im smanjili strah i da vide da smo totalno opušeteni, na jednom uzvišenju pravimo malu plesnu pauzu uz“ Jerusalemu“
Pola sata kasnije stižemo do kafea „Du park“ i tamo pronalazimo ostatak grupe koju su ovo dvoje Francuza izgubili ili obrnuto. Svi su im potrčali u susret a žena se tad jako rasplakala. U svakom slučaju nisu bili u nekoj opasnosti jer da nisu videli nas ili mi njih pronašao bi ih neko drugi za dan ili dva jer to je dosta frekventna trasa. Ali oni to nisu znali jer su bili oslonjeni na svog vodiča a koji je primetio da ih nema tek kada je konvoj stigao u kafe. Ono što nije dobro je da vodič sve vreme nije imao pod kontrolom kretanje konvoja i zato što u tom izgubljenom autu nije radila radio stanica a mobilni nema signal.
Ono što je dobro, kada su se već izgubili, da su se odmah zaustavili i popeli na najveću uzvisinu i osmatrali teren dok nisu nas ugledali. Sreća da nisu pokušavali da sami nađu put i još više se izgube.
Pozdravili smo se tom ekipom i dobili reči zahvalnosti i produžili dalje. U grad Tozeur, nama dobro poznato prijateljsko mesto, smo stigli kasno popodne i smestili se u isto tako dobro poznat i prijateljski hotel Ras El Ain.
Ovde ćemo uživati sledeća tri dana. Malo ćemo obilaziti zanimljivu okolinu, posetiti neke naše Tunižanske prijatelje i relaksirati se u gostoprimstvu hotela. A onda pravac glavni grad, ukrcavanje na brod pa polako kući.
Zahvaljujem svima koji su čitali ove moje ne baš kratke beleške.
Zahvaljujem Ivani, Nebojši, Sari, Jovanu, Tanji i Vladici na nezaboravnom druženju na ovom putešestviju Posebno zahvaljujem svom vernom saputniku Vanji jer bez nje ne bih daleko stigao kao što i kaže jedna afrička poslovica

AKO ŽELIŠ DA STIGNEŠ BRZO, IDI SAM
AKO ŽELIŠ DA STIGNEŠ DALEKO, IDI SA DRUGIMA

25/01/2024

Vanja se uskoro vraća iz izvidnice ali na toj strani nije uspela da pronađe nikakve tragove. Ja odlazim na drugu stranu u nadi da ću možda tamo nešto pronaći. Možda vam je čudno ali u ovakvim situacijama je bolje imati siguran put kojim ćete prvo pešice proći i sve proveriti nego se negde zaglaviti i izgubiti puno vremena. Sada je oko 14h a sunce nemilosrdno prži. Temperatura je oko 40C iako je osećaj da je hladnije zbog izrazito suvog vazduha. Bitno je da vam sunce ne „bije“ direktno u glavu jer za pola sata možete dobiti jaku sunčanicu. Ja sam krenuo pešice u potragu za nekim tragovima i nisam poneo ni kapu ni maramu a sa ovoliko malo kose na glavi sunčanica mi ne gine ako se brzo ne sklonim sa sunca. I taman kad sam odustao i hteo da krenem nazad učini mi se da na strani jedne od dina u daljini vidim neki trag od točkova. Produžio sam do tamo i našao ih.
To je dobro jer znači da je još neko prolazio baš tuda. Žurim nazad do kola i već na ivici snage i dobrano „skuvan“ ulazim u auto u kakvu takvu hladovinu. Uskoro krećemo po tragu mojih stopala u pesku do tragova koje sam pronašao i nastavljamo prateći njih. Prelazimo lepo nekoliko većih dina i uskoro je ispred nas dolina.
Još par stotina metara i točkovi će gaziti po bezbednom tvrdom terenu. Ali baš kad pomisliš kako je bezbedno i opustiš se desi se nešto što te opomene da nikad nema opuštanja dok si za volanom. Jedan trenutak moje nepažnje, tačnije pogled prema dole tražeći radio stanicu, uzrokovao je „sklizanje“ sa staze i jako nakrivljenje auta tako da smo jedva izašli napolje. Svaki pokušaj da se uz pomoć pokretanja točkova izvučem iz ove situacije vodio je još više u bočno klizanje i možda čak i prevrtanje naše Kamile. Zato prvo ostala dva auta prolaze tik pored mene da bi se mogli namestiti ispred i sa strane da pokušamo da Kamilu izvučemo uz pomoć dva vitla.
Prvo vitlo će je lagano vući napred a drugo, bočno, će da drži da Kamila ne sklizne skroz dole u rupu i prevrne se. Ali pre toga treba malo lopatom raščistiti pesak ispred točkova. To malo lopatom potrajalo je jedno 20 minuta i bez obzira što smo kopali na smenu nama je izgledalo kao da smo kopali 3 sata. Naporan rad je u jednom trenutku doveo Vladicu do situacije da mu je skoro pozlilo i morao je da sedne u auto da malo odmori i popije vode. I ostali su napravili malu pauzu u senci automobila. Nakon toga počela je „operacija“ izvlačenja Kamile. Prvo se druga Tojota, vrlo oprezno da se i ona ne zaglavi, postavila bočno a onda smo zakačili vitla i polako počeli da izvlačimo Kamilu. I tamam kad je lepo krenulo dolazi do pucanja konopa na vitlu na Nešinoj Tojoti i naša Tojota je ponovo skliznula u rupu ali sada još dublje. Sreća pa je u pitanju konop a ne sajla pa smo vezali čvor i sastavili dva puknuta kraja. Nadamo se da će ovaj put neće pući. Konop je izdržao i uskoro je naša Kamila bila na bezbednom.
Izgubili smo više od sat vremena. Još neki problem i uhvatiće nas mrak pre nego stignemo do kampa Mars i moraćemo ponovo noćiti negde u divljini Sahare. To nam baš ne odgovara jer kamp Mars je lepo i zanimljivo mesto a neverovatno je da ima u ponudi hladno pivo na točenje i tuševe.
Zato vozimo koliko je moguće brže preko doline a onda nam ostaje još oko 7 km do cilja ili oko sat vremena.
Nakon brzog prolaska kroz dolinu svuda ispred nas su opet dine i neumorno se malo po malo penjemo na njih nekih pola sata da bi u jednom trenutku stigli na vrh najveće dine na celom putu kroz Saharu. Sa druge strane je veoma visoka i strma i sa te strane je nemoguće popeti se na nju. Nažalost to ni jedna kamera ne može realno da dočara. Pažljivo i polako se spuštamo niz nju i nakon toga, kaže navigacija, imamo oko 5 km do kampa. Međutim dešava se opet isto kao i nekoliko p**a do sada. Tragova opet nema a trasom koju pokazuje naša navigacija se ne može proći. Vanja, iako umorna, dobija neku novu snagu i pešice ide ispred nas tražeći najbolju opciju za prolaz.
Polako napredujemo dalje ali uskoro se smrkava. Iako smo udaljeni od kampa Mars možda manje od sat vremena sve više razmišljam da ipak ovde negde prespavamo. Žao mi je što nećemo prespavati u kampu i popiti hladno pivo ali svi smo već dobrano umorni a Vanju sve više bole leđa od teškog pešačenja preko dina.
Ali kako kažu, sreća prati hrabre, pa smo u tom trenutku u daljini prvo čuli buku a ubrzo ugledali bagije kako jure preko dina. To znači da je kamp blizu i da se oni vraćaju u njega sa popodnevne vožnje. Čim su prošli pored nas vođeni iskusnim vodičem i mi smo dodali gas i pojurili za njima. Ipak su mnogo brži i uskoro smo ih izgubili iz vida. Ali nema veze mi smo opet na trasi i taman kad je pao mrak stigli smo u kamp Mars.
Kamp je pun turista iz svih krajeva sveta. Ali posle 5 dana u Sahari nama to ne smeta. Čak ćemo se i dobro zabaviti.
Cena prenoćišta nije jeftina, oko 40€ po osobi. Ali to je cena luksuza u Sahari i spavanja u luksuznim šatorima u udobnim krevetima sa belom posteljinom i wc-om. Nama bi trebalo 4 šatora i to bi nas koštalo ukupno oko 320€. Brzo je pala odluka da ćemo i ovo veče prespavati u našim šatorima koje ćemo postaviti blizu kampa. Ali zato nećemo propustiti na konto te uštede da popijemo nekoliko piva i još svega nečega 😄

21/01/2024

Jutarnje buđenje u sred Sahare uz tihi žubor potočića koji teče pored naših šatora možda nije neopisiv doživljaj ali je u svakom slučaju nesvakidašnji .
Tragovi u pesku otkrivaju da smo u toku noći imali posetu nekih nezvanih gostiju. Verovatno su namirisali ostatke naše večere. Naime sve što pretekne od hrane a jestivo je ostavlja se na pesku umesto da se spakuje u kesu za đubre. Ovde je hrana dragocena pa ju je šteta baciti kad ima raznih živuljki koji je mogu pojesti.
Prvo ćemo na doručak u kafić, Nebojša će zatim još malo u „đakuzi“, a onda sledi lagano pakovanje, provera ulja u Vladicinom Čirokiju, dosipanje poslednjih litara goriva i polazak dalje.
Oko 10h spakovani smo i spremni za polazak. Vraćamo se nazad na sever ali ne istim putem kojim smo došli jer njime je nemoguće vraiti se nazad u civilizaciju.
Sledeća destinacija je stenovito brdo Tembain i kamp Mars koji se smestio ispod njega. Udaljenost do tamo je nekih 37 kilometara. Od toga je oko 25 km pesak i oko 12 km tvrd teren.
Vanja se još malo raspituje kod domaćina i pristiglih vodiča o trasi koju smo vozili prošle godine i dobija neke poluinformacije da se trasa malo promenila ali oni to ne znaju da pokažu na našoj navigaciji. Jednostavno oni to ne koriste jer imaju „urođeni talenat“ snalaženja u pustinji.
Ako sve bude u redu očekujemo da u kampu Mars budemo popodne oko 15-16h. Valjda će nam 5-6 sati biti dovoljno za 37 kilometara.
Ali već na samom polasku došlo je do malih komplikacija. Na izlazu iz oaze je jedan veliki uspon po pesku koji se savlađuje punim gasom a onda odjednom naletite na kameniti deo i ako tog trenutka ne oduzmete gas auto će početi jako da poskakuje po kamenju uz rizik da nešto polomite. E to se baš desilo Vladici. Kad je došao na vrh uspona i kameniti deo ispod haube je odjednom pokuljao gust beli dim. Odmah ja zaustavio auto i izašli su napolje jer je ličilo kao da će Čeroki planuti. Ali za par minuta dim se smanjio a onda prestao da izlazi iz motornog prostora. Tada smo otvorili haubu i utvrdili šta se desilo. Naime usled poskakivanja i velikog napora menjača došlo je verovatno do velikog povećanja pritiska ulja u menjaču koje je onda izašlo na čepu za sipanje i jedan deo se slio direktno na vrelu granu auspuha i zapalio se. Sreća pa je to bilo samo nekoliko kapi pa nije mogao da se razvije neki veći plamen. Tu smo izgubili oko pola sata.
Nastavak p**a su poveće dine ali, uz poneko zaglavljivanje, lepo napredujemo. Za sada se trasa u našoj navigaciji slaže sa stanjem na terenu a ima i vidljivih tragova. Uskoro očekujemo nekoliko ogromnih dina niz koje se na sreću spuštamo pa sledi ravna dolina pa onda opet nekoliko velikih dina, pa još jedna dolina, pa manje dine i onda bismo trebali biti blizu cilja.
Nakon prolaska kroz prvu dolinu dolazimo ponovo pred „zid“ od peska i tu ne uspevamo da pronađemo dalje tragove a trasa kuda pokazuje navigacija je tuda neprohodna. Zato i nema tragova jer su i drugi pre nas morali da traže druge prolaze između dina. Lutamo autima oko pola sata po dolini ali ne uspevamo da pronađemo ni jedan pravi trag. Zato Vanja mora ponovo pešice u potragu. Prvi korak je popeti se na najvišlju dinu i osmotriti teren. Potrajaće to sigurno pola sata i to vreme koristimo da proverimo Čirokija i nivo ulja u menjaču. Temperatura je trenutno oko 40 C ali to Sari ne smeta da malo provežba gimnastiku 🙂
Ekipa je dobro raspoložena. Za sada sve izgleda u redu i da imamo vremena ali meni se polako ali sigurno „javlja“ da ni ovaj dan neće baš ići glatko ..... videćemo u sledećem nastavku 🤔

19/01/2024

Posle dva teška i duga dana probijanja kroz Saharske dine stigosmo u oazu Huidat. Možda se nekom baš i neće svideti ovo mesto ali verujte posle peščane pustoši ovo nam izgleda kao raj na zemlji.
Ovde su Francuzi pre par desetina godina tražili naftu i umesto nje pronašli termalni izvor. Spakovali su svoje mašine i otišli a voda je ostala da kulja na površinu natapajući okolinu. Malo po malo pojavilo se i zelenilo i eto oaze.
Do mraka ima još nekoliko sati pa imamo vremena za podizanje kampa. Zato prvo idemo u kafić da speremo prašinu iz grla. Kafeom upravljaju dvojica Berbera koji su jako ljubazni i koji se, u veoma ograničenim uslovima, trude da ugoste retke goste uz neizbežno pitanje odakle ste i ko vam je vodič.
Odgovorom da smo iz Srbije nisu iznenađeni jer znaju za Srbiju ali na činjenicu da smo stigli bez vodiča sumnjičavo vrte glavom.
Ovde definitivno niko od turista ne dolazi bez Tunižanskih vodiča.
Neko popio kafu neko sok a onda pravac u prirodni đakuzi. Čista termalna voda od oko 30 stepeni. Prava terapija za naša umorna tela. Nakon podužeg banjanja vraćamo se do naših auta i pravimo kamp. Ostatak dana je za totalnu razbribrigu i mentalno opuštanje. Neko čita, neko pokušava da bude fudbaler, neko trenira gimnastiku na pesku, neko se krije iza dina, neko je ponovo u „đakuziju“ a neko samo sedi u stolici i zamišljeno povlači dimove iz tompusa. .
Predveče se pojavljuje mala grupa sa kvadovima i nekoliko terenaca. Ne moramo da pogađamo ko su jer na osnovu glasnog pričanja zaključujemo da su Italijani. Oni su svuda bučni ali im niko ne zamera jer to ne traje dugo i brzo idu na spavanje. Uskoro je u oazi opet mir. Sedimo u našem malom kampu, pravimo večeru i prepričavamo doživljaje današnjeg zanimljivog dana a zvezdano nebo je opet iznad nas.

11/01/2024

Za razliku od zalaska sunca i zvezdane noći, samim jutrom u Sahari nisam bio nešto oduševljen ali ovo kažem samo u svoje ime. Možda zato što sunce ne dopušta da se malo duže spava što ja veoma volim. U svakom slučaju već oko 7h, sem mene, svi ostali su budni i raspoloženi. Kafica, doručak, pakovanje pa polazak dalje.
Prateći simpatičnog guštera, koji je možda došao da traži malo hrane ili hladovinu obzirom da se podvukao pod auto, otkrivam da je pukao stabilizator balans štangle. Sad mi je jasno šta je u jednom trenutku bio čudan zvuk („kling“) koji se juče čuo kad se auto bio jako nagnuo u pokušaju da savladam jednu zahtevnu dinu.
Stabilizator je pukao na pola i jednom polovinom svukao manžetnu sa zgloba. Stabilizator ćemo skinuti jer naša Kamila može da ide i bez njega a manžetnu moramo vratiti nazad na zglob jer nikako ne bi bilo dobro da u njega uđu pesak. Gubljenje prednjeg pogona 99% znači ostanak auta u Sahari jer bez 4x4 ne možete preći ni manje dine a kamoli veće.
Krećemo dalje oko pola 9. GPS kaže da do Huidata imamo još oko 50km. Dobro je što je vetar konačno stao.
Prvih desetak kilometara je tvrd teren skoro bez peska i tu postoje utabani tragovi a i trekovi na našoj navigaciji vode tačno tim tragovima.
Međutim nakon tog relativno laganog terena uskoro opet počinje teritorija gde gospodare peščane dine. Naši trekovi u navigaciji se opet ne poklapaju sa onim što je realno stanje na terenu. Tragove nekih prethodnih grupa, ako ih je uopšte bilo prethodnih dana, vetar je zameo a tuda kuda pokazuju naši trekovi nemoguće je proći zbog oblika dina. Vanja je opet u pešačkoj misiji tražeći najbolje prolaze ili eventualno neke tragove u pesku koje vetar nije uspeo potpuno da oduva. Najbolja mesta za osmatranje su neke uzvisine ali treba se i popeti tamo.
Sa povremenim zaglavljivanjima polako ali ipak napredujemo. Na oko 30km do cilja penjemo sa na nekoliko baš velikih i dugačkih dina. Kad se spustite sa njih u dolinu povratka nazad više nema. Naime u suprotnom smeru nemoguće ih je savladati. Tvrdom dolinom u dužini od oko 8km prolazimo relativno brzo a zatim nastupa najteži deo p**a sa najvećim dinama. Dodatna otežavajuća okolnost je što se pesak na vrelom suncu zagreje i postaje veoma rastresit i samim ti težak za vožnju. U tom trenutku temperatura je bila oko 38C.
Nekoliko strašnih olupina koje srećemo usput su veoma jasan podsetnik da se ne sme napraviti greška i previše forsirati auti. Već oprezno kilometar po kilometar do cilja.
Konačno oko 15h oaza Huidat je na vidiku. Svima je primetan osmeh sreće na licu.

Pre nego uđemo u oazu mali rezime današnjeg dana.
Današnji pređeni put je oko 50 km od čega je tvrdi teren oko 18 km a pesak i dine oko 32 km. Po tvrdom terenu smo se kretali oko 40 km na sat što znači da nam je za njega trebalo ukupno oko pola sata vožnje.
Ostalih 6 sati nam je trebalo za savladavanje peščanog terena ili otpilike 5 km na sat.

Address

Novi Sad

Telephone

+38163529529

Website

http://www.z4x4.rs/

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Z 4x4 OFF ROAD ZONA posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.