02/11/2024
Tko je i zašto maknuo ovu objavu u grupi Dalmacija za sva vrimena (Dalmacija kroz povijest) ?!
Priča o (ne)prihvaćanju. Odavno nisam pročitao nešto bolje.
Priča za vikend (drugi pokušaj objave)
GRAD BEZ ANTONIJA
Teško je bilo šezdesetih intravat u pubertet. One dlakice su nan izresle nekako odjednon, izmeju dva kupanja. A intravali smo nekako kaotično, neorganizirano, bezglavo - kako se ko snaša, pogotovo u onon Splitskon okružju punon dugonogih, zgodnih izazova. Nepisano pravilo je bilo da tvoja prva jubav stanuje s druge bande ulice i da navečer kalaje robu bez gašenja svitla. Ja san bi iznimka, jer su moje ponistre gledale na staru pilanu i poja sa čarvenin makovima. Digod bi se posli večere mi mulčići našli kod Marija gledat kako se svlači njegova Slovenka. A cura je bila prpošna i ponosna na svoje tilo na koje ka da nije djelovala gravitacija. Marijo je nju predstavja ka da je ona njegova osobna svojina, a koju je on zbog svoje urođene dobrote dozvojava da je konzumiramo. Izmišja je ča je sve ona radila samo zbog njega kad bi je samo on gleda. Sve te fjabe su se razmočile ka toaletni papir u klozetu kad je po Slovenku doša neki tip sa vespon i kad ga je obgrlila nogaman i cilin tilon ka sipa kad se pari.
Doduše ovo kod Marija nije bilo jedino živo “kino“, ali kod njega se već dugo dava taj najboji film i uvik je ima neke tvrde kekse i slane simenke iz tikvih. Doseljavali su se i odlazili judi, gasila su se i nicala nova kina. Samo mi iz Gajeve nismo smili ić u kina u Matoševoj, jer to je bio neprijatejski klan. Granica je bila mala tržnica na raskrižju i ako je pređeš znaš da više nisi na svojoj teritoriji. Zato smo i na kupanje išli sporednin putejcima a ne priko Matoševu, i izravno bi izbili na more.
Ja sam nedostatak vlastitog kina pokušava rišit originalno - otvaranjen knjižnice. Već duže vrime san kupovao i sakupja sve časopise fine sadržine od Starta do Čika, a kolekciju san dopunjava časopisima i librima ukradenin iz drvarnica uglavnon moreplovaca. A bilo je tu i raznih donatora ča su svaćali ovaj delikatni dječački problem. Svu literaturu sam drža u naslonu tri ogromne foteje u svojoj kamari. Da bi doša do časopisa, mora san zavuć ruku izmeju sidala i naslona, izokrenut je naviše i čapat. Znalo se: Dok se čeka na večernje kino ide se prvo kod Perice (mene) u knjižnicu. Prednost je bila ta ča san ja bi jedinac, a moji roditeji su često bili na poslu ili u provodu.
Negdi prid lito 1964. moja mama vazela dva slobodna dana i spojila ih sa vikendon. Kaže: "Radi se generalka, svaki kutak treba blistat, a i one stare foteje imamo pobacat." Ma kud njih u škovace? Na kraju je odustala od bacanja, ali da se detaljno ispraše i operu. Ja san se strašija da ne buden otkriven i svu onu literaturu san gurnija nekako u gornji dil naslona, do kojeg ruka nije mogla dosegnit. Završilo se konačno veliko spremanje i dođe vrime da aktiviran knjižnicu. Jeste, ali ko će dosegnit časopise? Okretali smo i obrtali foteje, donili pincetu za prstace, pa zavlačili onu drvenu ščipaljku za iskuvavanje robe. Izvukli smo kilo - dva materijala ali glavnina je ostala zarobjena u naslonima. Moja družina iz Gajeve se skroz deprimirala, ka da nan je izgorila skula i dom kulture zajedno.
A onda se neko dosjetija jednog Antonija ča ga zovu Krako, mršavka i za glavu i pol viši od sviju nas. Taj je svojin tankin dugin rukaman sigurno moga doseć naše blago. Da, ali on je stanova u Matoševoj ulici. Nije bi neki uvaženi član njiovog klana, jer je bi slabačak, ćutljiv, nespretan i povučen, biće zbog svoje visine i mršavosti. Zadirkivali su ga pitanjima ka: Ča to tamo kod tebe parlaju tice, ili kakovo je vrime gori u stratosferi? A on je bija zadovojan kad nitko nije obraća pažnju na njega i kad bi se makar parilo da ga drže ka da je jedan od njih.
Nedilja je. Zna san di ću ga nać. Bi je već kraj školske godine i prvi turisti su arivali na more. A nediljon su se svi mangupčići iz kraja okupjali i u skupine i išli pod Marjan otvorit sezonu kupanja. Neko na Mornara, neko na Lučicu, neko na Gusara, Bene ili Kašune. Ali Antonija nije otac pušča jer uvik bi se čagod lošeg dogodilo: Ugazija bi na ježinca, posika nogu na kamen, iščašija zglob, ili bi ga neko gurnija pa bi doša doma sav u ranama. Zato bi on nediju popodne provodi igrajući se sam u đardiniću kod aero-kluba. Tamo san ga i naša. Šmirgla je bokun balze ča su mu momci iz radionice zadali.
Počeli smo razgovor a on je i daje gleda u svoj bokun drveta. Pomislija san da je razlog tome ča san ja iz protivničke bande, a poslin san svatija da je on naprosto takav. Sluša me je s nepovirenjen, jer moja molba je bila stvarno čudna. Pita me je, mucajući, koliko je Gajeva daleko, jer nikad nije tamo bi. Ma to ti je blizu, odma iza onih čemprisa. Prista je pod uvjeton da ga kasnije ispratin bar do male pijace, jer se on ne bi zna sam vratit. Krenili smo mejusobno udajeni desetak metara da nas slučajno ne vide zajedno.
U sobi san mu pokaza kako triba zavuć ruku u foteju pa je izokrenit. Tribalo mu je neko vrime za naučit taj jednostavni mot. Boja se da on to neće znat i da ću ga otirat. Ozarija se od sriće kad je izvadija prvi časopis. Poklonija san mu ga - a on se oduševija ka da je dobi medaju. Dvi ure je traja taj posal, jer bilo je puno tega. Jadničku su obe dvi ruke izgrebali oni federi, a oko lakata je dobi plave prstenove od podlivene karvi. Bi je uporan i posljednju foteju je isprazni zadnjon forcon. Ne znan, i ja san ima samo 11 godina, ali nikad nisan vidija da je neko bi toliko sritan ča je dobro obavi posal. Ili je možda prvi put učinija čagod, a da mu se niko nije izrugiva. Bilo mi je i malo tužno gledat to nasmijano lice, a ruke mu izgrebane do ramena. Čak me je nekoliko puti pogleda u oči ča nije bi njegov običaj. Možda mu je bilo drago ča san ga zva Antun a svi ostali Krako. A čini mi se i da počea manje mucat.
A onda se odjednon rastužija. Vajda je pomislija da je njegova misija sada svršena i da je to kraj ovog kratkog ugodnog druženja. Ne bi bilo prvi put da bude iskorišćen pa gurnut ponovo u stranu. Jednon je tako nekon "drugaru" odvea pasića, jer je ovega mrzilo prekinit igru i vratit ga kući. Stanova je u nekoj trećoj ulici. Preda je beštijicu, a njegova mater nije rekla ni fala. Samo je zalupila je vratiman. Mrak je pa i on se više nije zna vratit doma. Srićon pasava je tuda neki susid i onako uplakanon mu pokaza put.
Nisan moga naslutit ča se mota u njegovoj čiverici. Namazali smo mu ruke nekon maminon mirišjavon kremon. Zamolija me, ponovo mucajući, da mu zavežen špigete jer on to ne zna. A onda smo se kalali do malega pijaca ka ča smo se dogovorili. Pažjivo je preša ulicu, i posli nekoliko koraka se okrenija i mahnija mi. Bilo mi je nekako žalosno, ka da smo se opraštali. Siti san se da i onaj svoj časopis nije ponija. Vratija san se kući i prije nego ča su stigli moji, sve san lipo presložija i tajna knjižnica je bila spremna za uporabu.
Dva dana poslin na vrata je pozvoni policajac u civilnoj robi, a sa njin je bija Antonijo i njegov tata. Vrata su otvorili moji roditeji. Policajac pokaza Antonijeve izgrebane ruke sa skoro crnin prstenovima kod lakata. Sumnja je da je dječak mučen tako ča je bi svezan i obišen da visi na rukama. Neko je dojavija da je viđen prije dva dana kako ulazi u naš stan. Roditeji rekoše da oni cili dan nisu bili kući i svi su pogledali na mene. Ja san se ušutija i grozničavo mislija ča ću reć. Upitali su me je li se prekjuče kod mene skupilo neko društvo i ja jedva procidih niječno, dok su mi se hlače tresle od straja. Antonijo mući ka zaliven. Detektiv je proša svin prostorijama tražeći neke tragove, mače, konop ili alat, ili pak misto di bi se moga neko obisit. Čak je naredija da se i ja skinen do pojasa. Ubrzo je zaključija da ovo zasigurno nije misto di je dječak zlostavjan i napustija je stan. Antonijev otac Mateo je zamoli ako smije ostati još malo. Sa dopuštenjen mojih roditeja zatvorena su vrata i nas dvojica smo ostali sami u sobi. Čučnija je onako ogroman i očinski mi je lagano spustija ruku na rame. U očima san mu vidija suzu.
- "Perice reci mi ako čagod znaš, a vidin po tebi da nešto znaš. Moj Antonio nije zasluži da ga tko tako muči, zar ne vidiš koliko je već i bez svega ovega napaćen i nesritan? "
- "Barba Mateo ja san kriv za sve.", odma san sve prizna i skoro san zaplaka. Sve san mu ispriča točno kako je i bilo, a njemu ka da pa kamen sa sarca.
- "E fakinčići jedni, vrime je da počmete trkat za curuicaman, ali neka. Ni mi nismo bili boji u vašin godinama. Tvojima neču ništa reć o ovon, a ti ako možeš pripazi digod na mog Antonija. "
- "Ali on je iz Matoševe a Gajeva je u ratu sa njima. "
- "Brzo ćete vi svi izrest i prestaće bit važno ko je iz koje kale, vaš će biti cili Split, vidit ćeš. "
Tako su oni napustili naš stan, a moji roditeji su ostali uvireni da san ja u ciloj prići nedužan.
Uskoro je završila školska godina i uveliko je počela sezona od kupanja. Moje društvo se razridilo, jer mnogi su otputovali u vikendice ili kod svojih baka i didova. Moja rasuta ekipa obično se kupala na Gusara, a oni iz Matoševe tu blizu - na Mornara. Među njima danima nije bilo Antonija. Pomislija san da je možda u onom đardinu i otiša san provirit. Naša san ga kako sidi na propuhu izmeju širon otvorenih krila radionice aero kluba. Osim domara kluba (ča je u istoj baraci i stanova) nikog drugog ni bilo. Opet je dotjeriva niku daščicu. Pozdravija san ga a on se osmihnija ne dižuć glavu. Pitan ga ča radi. Očima mi je pokaza na nacrt makete čamca. Pitan ga zoć ne dolazi na kupanje, a on promuca da se otac ljuti. A onda se nadoveza da se kupa tu u klubu i da mu ni vruće. Pokaza mi je malu prostoriju s tušen - to je bilo domarovo kupatilo. Tu se tušira hladnon vodon i tako mokar može svuda šetat, jer je pod betonski i nikon ne smeta ako se smoči. A domar Stipan je i tako tatin stari prijatej i sve mu pušta.
- "Pa jel bi ti bilo draže da se kupaš u moru?"
- "Pa bi, ali otac ne da jer mi se uvik čagod dogodi."
- "A da odemo kod tvog tate pitat ga da te pusti samnon, ništa ti se neće dogodit? "
- "Sutra će bit doma pa ti dođi ujutro oko deset, a i ja ću mu reć da smo mi najboji prijateji. "
Sutra u deset sam doša na datu adresu Matoševa 62. Na masivnoj kovanoj kapiji, pored poštanskog sandučića stoji mjedena pločica s natpisom: Mateo Moretti, dipl.inž. Luksuzna kuća se ne vidi iza gustih borova. Vrata mi je otvorija Antonijo i odvea me u tatinu radnu sobu. Sve mi se učinilo nekako ogromno: I visina stropa, i police s libriman, ponistre, lusteri, veliki radni stol prekriven đinovskim nacrton ča se preliva priko i dodiriva pod. A barba Mateo se pogrbija nad njin. Čuja je korake i ispravija se sa svoja dva metra.
- "Aaa, doša je onaj fakinčić iz Gajeve, našali se Mateo, a možeš li mi ti obećat da ga nitko neće dirat tamo na kupanju?".
- "Neće barba Mateo, obećavan, bitćemo na Gusara, a tamo su svi moji dobri prijateji."
- "Ajde da i to vidimo, ne pravite ludosti i da ste natrag do tri ure."
Mi smo istrkali iz kuće i pri nego ča je završija rečenicu. Poslin mi je Antonijo reka da je to bilo njegovo najlipje kupanje i da su divojčice iz Gajeve lipše od onih sa Mornara. Zapravo tada je u stvari i počelo naše druženje ča je preraslo u prijatejstvo.
Nisan nikad ima razloga da mu se podsmivan i sve san više uviđa razloge za divjenje. Pita san ga kako to da ne zna vezat špigete kad je to tako prosto. A on mi je odgovori da križanje živaca za motoriku u njegovon mozgu nije nikad završeno i da zato ima problema s kontrolon pokreta. Problem je ča obje ruke imaju nagon da prave istovjetne pokrete, a na taj način se mogu brat jabuke, ali se ne mogu vezat špigete. Za čas je skicira 4 crteža i prikazao sve faze vezivanja špigeta - nešto ča bi ja crta pola ure. Pokazao mi je kako s lakoćon piše istovremeno s obje ruke, ali kad jednu staviti u žep, slobodnu ruku automatski teže kontrolira. Tako se on našao u začaranon krugu iz kojeg nije moga izić i potpuno je bi svjestan toga.
I da bi mu se manje rugali, dok koristi jednu ruku drugu gurne u žep prikrivajući instiktivne pokrete. Sića se prvog dana u skuli kada niko nije tija sist u klupu sa njin. Stolica do njega je bila uvik prazna, osin kad bi učitejica nekog kaznila da tu sidne, umisto da ga pošaje u kantun. U drugom razredu je prvi dan malo zakasnija i nitko ga nije tija primit u klupu. U trećen je došao pola ure prije svih da bi sija di želi. Neki roditeji su tražili od učitejice da ga smisti u poseban odjel jer mu "nije misto" s njihovon dicon. I sama učitejica bi to rado učinila da Antonio (nekim čudon) nije ima sve petice. Nevojno mu je poklanjala četvorku iz fizičkog da bi bija odličan.
U skuli je počeo i mucati. Prozvali su ga Krako i iživljavali se nad njin. Krali su mu knjige, tirali ga da trči po učionici jer navodno puno sidi, prisiljavali da se naizmjence smije pa plače. Slikali ga kad bi se onako nespretan umaza marmeladon i ta bi fotografija kružila skulon. On je mora platiti svako razbijeno caklo, ili vratit posuđeni balun sa kojin se nije ni igra. Pra je njiove kajake u veslačkon klubu iako on nije trenira. Smijali se kako se zabotunava, koristi škare, jušti naranču. Idu praznon Matoševon i odjednon svi pobignu sa povicima: Autobus! A onda se kikoću kako se on onako dugonog i pristrašen sapliće da ne bude pregažen. Da bi šolde za kupit bilet za kino, a onda bi često ostaja isprid vrata, prevaren. Kupio bi kartu ponovo i sam bi u zadnjen redu otplaka film. A niko nije znao da namirno nije žurija na času matematike ili fizike da završi zadatak da se učitejica ili neki đak ne bi najutili ča je opet on bija prvi. I sve je to on radija i trpija iz žeje da konačno bude prihvaćen, da niko ne upire prston u njega, da se ne razlikuje od druge sritne dice.
Otac Mateo je zna za sve te njegove probleme, jer je slične i on ima u mladosti. Pušta je da Antontonijo očvrsne i da se sam izbori za misto u društvu. Možda će i on jednega dana postat najboji inženjer u brodogradilištu. Bilo mu je žao ča sa njima nije njegova bivša supruga, jer je ona započela novi život u dalekoj Americi. Pisma ne mogu zaminit majčin pojubac. A Mateu se sarce steglo kad je onega dana mali doša doma unakaženih ruku. Ipak, pustija je da stvari idu svojin tokon.
Drugovanje s Antonijem nije se svidilo našin zaraćenin ulicama. Prvu fazu, kada su nas tili kaznit zbog kršenja strogih pravila, relativno smo bezbolno prošli. Svukud smo išli zajedno. Nauči san ga vozit bicikletu, a on mene kako se napamet množe i dile brojevi i još svašta nešto. Ma obojica nismo nikad naučili kad je č a kad ć. Čak smo se stidjivo počeli družit i sa našin vršnjakinjama. Zapravo mi smo prvi shvatili da naša ulica nije kraj svita i da isti judi žive svukud oko nas. Kako smo resli tako je i cili Split postaja naš od Spinuta do Bačvica, od Marjana do Bilica. Ona moja knjižnica i ulična privatna kina su polako počela gubit na značaju. Jer pravi život je bija vanka i samo je čeka da ga dosegnemo.
Antonio i ja smo postali nerazdvojni. Volija san kad bi njegov otac u njihovon sjenoviton vrtu "bacija nešto na gradele" i bilo bi pečenja za cilu vojsku. Mateo nas je je svojin umirujućin baritonon učija životu, a nas dvojica bi podilili bocu ledene bire i upijali svaku njegovu rič. Jednon je reka da ako želimo nešto istinski uradit u životu, da ne privatimo nikad misto direktura, upraviteja ili organizatora. Obojicu nas je vidija ka buduće vrsne inžinjere ili znanstvenike. Tvrdija je da ura razmišjanja više vridi nego deset uri čitanja knjiga. Starenjen ćemo saznat da je dobrih libri sve manje. Čitanje dobre knjige je jednostrano primanje znanja, a razmišljanjen se ono presloži i stavja na pravo misto u svemu onon ča smo do tada znali. Takva znanja se pamte cili život jer su shvaćena i zbog tega uvik logična. S njiman se može baratat gotovo elektronskon brzinon i to je ono ča razlikuje posebne znanstvenike od običnih inžinjera. To je onaj instinkt kada ćutiš istinu pri nego ča je spoznaš i dokažeš. I sve smo to upijali dok smo u skuli bili zasipani beskorisnin, kaotičnin, stereotipnin činjenicama.
Već u osmon razredu bilo je jasno da je Antonio genije. Nekadašnji Krako se i fizički izmijenija, dobivao je na muskulaturi i više nije izgleda onako sršljav. Čak je nauči vezivat špigete jednon rukon. Sve manje je i zamuckiva i bolje prikriva svoju nespretnost. To su divojčice prve uočile, ča je kod vršnjaka probudilo zavist. Dječak s kojin su se svi sprdali je sada pobiđiva na saveznin natjecanjima i sutradan bi se skromno vrača u školsku klupu. I daje je pada sa biciklete, nespretno gulija jabuku i balun bi mu biža iz ruke. Još uvik je bija malo ružnjikav, ali je sve više ličija na labuda. Sidit sada sa njin u klupi je, naročito divojčicama, bilo ka nika počast.
Sve češće smo nas trojica bili nagnuti nad onin velikin crtežima u velikoj radnoj sobi. Mateo bi nam davao upute, a mi bi se pokušavali snać u tin zamršenin nacrtima. Po njiman bi u brodogradilištu već sutra počinjala proizvodnja. Polako smo počeli shvaćat odgovornost i sigurnost koja mora stajat iza svih odluka. A onda bi doša onaj domar Stipan iz aero kluba sa trčon punin vrućih raskuvanih svinjskih koljenica i sa vrata bi viknija: "Pusti Mateo tu dicu živit! Dico navalite, donija san večeru! "
A moji se roditeji pak ne bi ni zapitali di san bija, kad bi kasno navečer doša kući. Oni su nekako bili sami sebi dovojni, a mene su odavno smatrali dovojno odraslin da se sam snađen. Ovdi su ti pinezi, tamo ti je hladnjak - i kraj priče. Ako bi me majka i pojubila, to je bilo ča je ositila nenadanu dragost posli nekog dobrog provoda. Takav san utisak ima. Možda van je čudna priča u kojoj roditejima ni imena ne pominjen, ali zato san reka imena od značaja.
Antonio i ja smo slidećeg godišta upisali sridnju brodograditejsku. Prvi put smo bili u iston razredu, u istoj klupi. U trećoj godini Antoniju je dodijeljena stipendija i školova se u Francuskoj i Engleskoj, a doktorira je na Harvardu u Kembriđu. Ja sam studira Strojarstvo u Zagrebu, vratija se i zaposlija se u Brodogradilištu Split. Bija san samostalni konstruktor, pa šef odjela za kontrolu projekata, a kada je Mateo otiša u mirovinu, postavjen san na misto glavnog inženjera. Antonijo je u prvo vrime u Americi živija sa majkon a ubrzo se preselija u svoj stan. Dopisivali smo se i razgovarali često telefonon. Radija je u Nasi na programu Apollo, predava na nekoliko koledža, dizajnira je najlipše jahte na čijin krmama je zlatnin slovima pisalo: Designed by Antonio Moretti. Napisa je bezbroj knjiga, prima počasne doktorate, vodija timove znanstvenika. Autor je spektakularnog dijela "The headquarters of modern science". Njegov postulat: Svaki atom posjeduje unutarnju energiju jednaku energiji vlastitog nastajanja, je postao okosnica za istraživanje novih načina ak*muliranja i oslobađanja čiste energije ča neće zagađivat okoliš. Svi gorući problemi čovječanstva bi time bili riješeni. Sada lavura na proizvodnji triliona, nove tvari ča ima čudesna energetska kvantna svojstva.
Nije čudo da Antonio nije stiza ni da positi Split. Oženija se negdi u isto vrime kad i ja i reka mi da planira jednog dana kupit neku kuću (možda Titovu vilu) i zrele godine provest mirno u rodnon gradu. A i Splićani su sa ponoson pratili njegov meteorski uspon. Malo im je smetalo njegovo Talijansko porijeklo ali, sve u svemu, činjenica je da se rodija u onon našen staron rodilištu i da mu je naš Split navodno “da krila“ za tako visoki uzlet. Zaboravjalo se kako za malo nije završi u specijalnon razredu za retardirane uz blagoslov roditelja đaka, učiteljice, psihologa i ravnateja škole. Zaboravili su i ča su mu sve radili oni ulični mangupčići, učenici i sva ona iživjavanja i poniženja.
Ja san osta jako blizak s Mateon. Viđali bi se barenko jednon tjedno. Nije se više nikad ženija. Njegov stari prijatej Stipan je napustio aero klub i preselija se kod njega. Dvia simpatična stara gospodina vedroga duha. Zajedno su kuvali, uređivali onaj vrtal i svoju šumicu, điravali po Marjanu ili s brodicon išli na ribe. Volili su sist u onaj restorančić na Bene i popit po koju bevandu. Te subote san i ja bija sa njima. Dosta sam putova i tvrdin da nigdi nema restoran na lipjen mistu. Ma dovojno je sobon ponit običnu vodu i na onoj šanteli uz more bi postala ukusnija od svakog šampanja.
Mateo se kala do mora da u škrapaman izmeju stina nakupi kantu mušula, jer su popodne mislili "poć na ribe". Promatran Stipana kako kroz side izđikljale obrve žmirka u pučinu. Našalija san se kako sad znan zoć mu ne tribaju naočale za sunce. A on negoduje u onoj pletenoj katrigi izbacujući kušin. Ka: Nije on žensko da mu tribaju kušini pod na gujicon. Onda je duboko uzdahnija ka da se sprema nešto mi priznat:
- "Sićaš se onih vrimena kad je Antonio skoro svaki dan bija u mojoj radionici? Mateo ga je sla da ne bude sam dok je on na poslu. Mislija san da je to zato da malo trenira one svoje nespritne ruke i da se druži sa starijin modelarima. A modelari jesu drugačiji: Oni uvik nešto prave za razliku od uličnih derana ča bi sve razbili i slomili. Nas dvojica smo se uvik lipo slagali i čini mi se da je uvik odlazija radosniji nego kad bi doša.
- "Znan uvik mi se hvalija kako se kod tebe tušira pa se suši na propuhu i bio je zadovojan ka da se kupa u moru."
- "Da, ali Mateo ga nije sla samo da vižba parste. Antonio je bio jako đentilasto i nesritno dite, i sam znaš koliko je bio maltretiran i usamjen. Jednog dana otac je meju njegovin školskin librima našao list istrgnut iz sredine teke. Tamo je mališan napisa da će se ubit. Sa vrimena na vrime je na iston papiru dodava po koju rečenicu, ka da pravi oproštajno pismo. Planirao je to učinit u veće prije svog 12. rojendana. Zato je Mateo želija da neko uvik bude s njin. A onda je na ton dvolistu napisao da je konačno našao jednog prijateja, nekog Pericu ča je skoro otiša u prižun zbog njega. Napisa je da mu je Perica osta dužan jedan časopis i da će mu ga sigurno donit. Svaki naredni dan je čeka tog svog Pericu. Konačno se on pojavija u aero klubu. Sutradan su otišli zajedno na Gusara i to je bilo njegovo najlipše kupanje u životu. Od tada su stalno zajedno.
Ne možeš ni zamislit koliko ja Mateo bi sritan. Priča mi je ka da je dobi još jednega sina. I sada, kad je Antonio daleko, puno mu znače ove ure sa tobon."
A ja san pomislija kako bi i moj život bija siromašniji i okrnjen da nisan upozna Antonija i njegoveg tatu.
Mateo se sa kanton vratija upravo kad je kamarjer servira oval prženih lignjica. Nasmija san se kako obojica liče i reka in da ih sutra vodin kod Jerka na šišanje obrva. Popodne su prespavali i nisu ni išli na ribe. Uveće su naravno užgali gradele (samo su to pošteno znali napravit) i pozvali me da se sa ženon i dičicon pridružin.
A Split ka Split. Polako je presta biti crven. Jedini kolur ča mu je tako lipo i prirodno pristaja. Napis Tito na Marjanu je zaminjen veliškin betonskin križen. Jedno vrime je bilo sigurno da će se neka velika ulica, obala ili kvart grada nazvat Antonio Moretti. A onda je euforija nekako nestala kada su mediji otkrili da ni njegova majka Jagoda Kojić nije odavle, nego sa one bande Drine, a stalno je nastanjena u Americi. A nadošla su neka vrimena kada nije bilo požejno rodit se daje od nekih granica ča je judska uskogrudost zacrtala. Još manje je bilo požejno razmišljat, a pogotovo izražavat svoje misli izvan zadanih predložaka. Razlikovat se je ponovno posta najveći grih, kako je to uvik u takvin grubin vrimenima. Određeni krugovi u Americi su tili da Antonio podrži novonastale trendove u Hrvatskoj. Njemu je to izgledalo koračanje unatrag - ka da sad cili narod triba privatit provincijalnu logiku običnih derana iz njegove ulice: Mrzit sve ča nije iz Matoševe. Naravno da se nije slaga kad je njegov jedini pravi prijatej bija iz Gajeve. I kad se sve sabere Antonio je presta bit požejna i dobrodošla ličnost, zanemaren je i gurnut u stranu, ka ča se više nisu spominjali mnogi zaslužni judi ka Ivica Vidivić ili Miljenko Smoje. Moga je zadivit cili svit, ali ne i svoje Splićane. Izgled da je njegov grad tražija jude s čistijon dušon a on je nije ima.
Devedesetih je počea i završija se još jedan rat. Mnogo je kad i jedan čovik pogine za stvar koja nas tako brzo razočara. A poginulo ih je previše, nevino, herojski, izdajnički, na prevaru - svejedno. Da smo barenko nahranili naše duše pa da smo sada mirni, sritni, zadovojni i napojeni. Ali ne - sada još više ne volimo.
Istopili su se snigovi još mnogih zima. Mene su sminili s funkcije glavnog inžinjera. Vajda su smatrali da je za najsloženije izračune potrebna posebna podobnost i sasvin drugačija svijest. Moga san i ja otić kojekuda, jer ja san ima Antonija. Potrebna je hrabrost i za otić i za ostat. Osta san iz navike da ujutro vidin Kaštelanski zaljiv, prošetan do Kašuna i uglačanin uskin kalaman, da mi noću zavonja borovina, da me bude grdelini i dica pocrnila od Sunca. Osta san i zbog nekih judi ča san imao prilike da zavolin i stotine onih nepoznatih ča su iz oveg istog sebičnog kukavičluka ostali tu di jesu. Teško je u zrelin godinama potrošit ostatak života da neku kuću u tujini nazoveš svojin domom. A volija bi da san moga reč da ostajen zbog judi. Vajda san ja zamišjao da su mi rod svi dobri judi ma di bili, a ne oni ča su slučajno rojeni negdi blizu mene. Moje rodojubje i njihovo domojubje se bitno razlikuju.
I Antonio više nije spominja žeju da starost provede u Splitu. Sla je novčane priloge za nezbrinutu dicu i onu s posebnin potribama. Ko zna u čijin žepima su ti šoldi završavali. Sada se gledamo i pričamo priko ekrana. Pozovemo se, pa se svi naguramo isprid kamere. Oženi je olimpijsku prvakinju u bacanju kopja, glava joj je uvik negdi iznad okvira slike, samo povrimeno čučne - pajac ča se iznenada pojavi. I tako parlamo na našen i na Ingleškon, ka da smo svi odresli u iston dvorišću. Mom Adrijanu se sviđa njegova čer Silvija. Oboje pocrvene kad se ukjuče kamere.
Sla mi je Antonio svoje monologe kucane onin nespretnin dugin prstiman. Svoj život, ka notes pripunjen različitim obvezama, sabira bi u onin minutama zatišja prid spavanje. Tada bi i u hladnon Bostonu čutija vonj Marjanske šume. Ima je tri godišća kad je prohoda. Tata je u ruci drža dvomisečno maće i hrabrija ga da dođe po njega. Prvi put je bez ičije pomoći napravija desetak šljampavih koraka. I danas se siča mačjeg bilog krzna mekog ka paperje. Dva godišća poslin su tog mačka našli na ulici obmotanog bodjikavon žicon - specijalitet Davora, sina prvog susida. Mačak je preživija i više nije tija izać van dvorišća. Ako se mučenje i ubijanje životinja ne smatra velikin grihon, zoć bi mučenje čovika bija grih? Pa to su dica, ča znaju dica? Od koje životinje su ta dica? Antonio je bija previše velik da bi se ostvarija u svojoj maloj ulici, i suviše drugačiji da bi imitirao nečije grubosti.
Pisa bi mi:
- "Dragi moj Perice, nekad se i ovdi ćutin usamjen zbog ponašanja judi. Ali ovima ovdi nekako lakje praštan, jer nismo resli u istin klupama i dilili jedno ditinjstvo. Boston me ne more zaboljet nikad ka Split. Sićan se kako bi mi nokti prokrvarili pokušavajuć slomit kapjice tutkala kojin su bile zalipjene stranice školske klupe. A steza san klupu da potisnen ili izdržin neku nepravdu. Otac je zna za te modre podljeve pod noktiman, jer ih je i sam ka dječak iskusija. Zna je da se moran sam sa time izborit. A ne bi izdrža bez tebe. Na prste jedne ruke mogu izbrojit dječake ča me nisu zadirkivali. Ali samo ti si se zbog mene bija spreman potuć do karvi.
I ovdi, ka i tamo vladaju oni snažni, beskompromisni judi s malo emocija. Opstajen meju njima jer san in koristan. Ali od oveg konglomerata nacija ništa ne očekujen. Tužan san ča se ne ćutin ni Hrvaton, jer nisaćin me moja nacija nije zadužila. I nacija se ne može voljet “nasuvo“ zbog proste činjenice da si tamo rojen, i ona mora dat povod da je voliš, razloge da je cijeniš. Nije dovojno biti lip - pa to je samo poklon od Boga da budeš sritnij - uradi čagod na sebi, izađi iz "urođenog priprostog ja" i postani ličnost. Možeš imat tatu čije gene nosiš, a da takvon čoviku ni ime ne triba pamtit, ako te je svemu dobron naučija neki stranac, ča ti je sve da iz jubavi bez obveza. Nacionalizan nije prava jubav, to je obožavanje bez pokrića. Njezini korini potiću iz obožavanja svoje ulice, pa svog kvarta, pa grada, pa svoje nacije. Ali ako čovik ne zavoli sve dobre jude svita, sta je na pola p**a u odrastanju. On je običan uskogrudni domojub ča se sa svoga praga nije maknija. Izdat staro društvo, rodni kraj, zemjake, rojake, domovinu - sve je to samo u oku i mozgu promatrača. Prava istina je u nama samima.
Ali kome ja sve ovo pišen? Pišen jednon dešperadunu iz Gajeve zbog kojeg sam odra ruke, a nije me isplatija ha, ha, ha. Jel znaš da mi nikad nisi da onaj obećani časopis sa golin ženskama?
PS ... Moja Silvana bi volila upoznat tvog Adrijana. Podignite vize pa svi na lito dođite kod nas. I ne zaboravi onaj časopis."
Sa koviton čudnih osjićanja izlazin vanka. Grad je pun plakata - naš Davor, mučitej beštijica, kandidira se za gradonačelnika. Došlo je i njegovo vrime. Kad ga sretnen na ulici pogleda me sa nipodaštavanjen jer je njegova Matoševa veća od Gajeve. Možda će moj Adrijan morat molit njega da bi se zaposlija. Tamo prema Mornaru je njegov k*m otvorija restoran - konobu. Restoran je nazva "Krako". U izlogu je velika slika plavog čupavog dječaka umazanog marmeladon. To je ona fotografija ča je u trećen razredu kružila osnovnon skulon u Spinutu. Svi su se smijali. Unutra sidi poznato društvo. Još uvik se prepričavaju zgode i šegačenja s Krakon. Bila su to njiova sritna ditinjstva. I navodno se više niko ne sića njegoveg pravog imena. Vragu su dušu prodali onako mali, pakosni i zavidni. Vinon pothranjuju iluziju da je ta njihova osrednjost posebna, a spakirali su sami sebe u nekoliko gradskih ulica. Život im je prekratak da svate da je svit velik a da su oni ostali mali. Kad moran popit kavu s njiman, učinin to na brzinu, ka da gutan gorku tabletu.
I svi su oni najviše ponosni na činjenice, za koje oni nisu ama baš nimalo zaslužni. Oni nemaju nikakvog udila u tome ča su slučajno bili, plavooki ili crnooki, visoki, Turci ili vrapci, agnostici ili mnogobošci, ča su rojeni baš u ton gradu ili selu, od Žikinih ili Jurićevih, ča su muškarci a ne neke popišuje ... Takve jude bi rado podsitija da ima još razloga za ponos. Primjerice nemaju proliv, imaju dvi noge i cilu glavu, znadu kako im se zove tetka, pametniji su od svakog goveda, nemaju mitesere, a ako ih imaju i oni su u neponovjivon rasporedu. Podsitija bi njih da su stvarno jedinstveni, i da je jedina srića po čovičanstvo ča postoje samo u jednon primjerku.
Sa ton gorčinon intrajen u najdraže mi dvorišće. Na kapiji je nova mjedena ploča na kojoj piše: Mateo, otac Antonija Morettija. Na dnu šumarka one dvi starine opet roštijaju. Smiju se i prepiru istovrimeno. Kažu da sritnu starost imaju judi ča nisu zaboravili bit dica. Svatija san da im one obrve đikljaju od onog silnega dima. Svađaju se oko tega je li se projac triba peč zajedno s ribon ili odvojeno. Traže od mene da presudin, a ja volin i jednog i drugog. S gušton san sa njima popija dva žmula ladnog Ožujskog.
U povratku nisan nikog vidija. Nekad je u osan navečer đardin bija pun dice i nisi ih moga dozvat kućaman. Ni đardina više nima, proguta ga blok bezličnih zgrada. Ni moje ponistre više ne gledaju na staru pilanu i poja crvenih makova. A di je mladost? Napustila je grad ča se odreka svojih Antonija, zaboravija na svoju kožu, kost i dušu. Možda je mladost prerano odresla i otišla tražiti boji svit, svit u kome će zavisit od judi čije duše ne poznaju. Tamo će saznat da ništa ne more toliko bolit ka ono ča zauvik voliš.
A ova fjaba je tako lipo počela sa pojima čarvenih makova i bujnin prsiman prpošne Slovenke. A onda je neki tip na vespi odveza našu Slovenku u bili svit. Tako se zatvorilo kino u Gajevoj i prerano je krenija pravi život. U zatišju izmeju prolaska dva auta, čuju se zrikavci iz škuribande. Sa neke ponistre u Matoševoj dopire Željko Bebek i njegova Tajna veza za sve nas. A meni dođe da se proderen u noć:
“Ma judi ja vas sve volin!“
Ako bi me neko i ču, sigurno bi me krivo razumija.
Nikad nisan mom Antoniju reka da je visoko u naslonu foteja ostalo još par časopisa. Ostaće tamo zauvik jer samo ih je on moga izvuć. A osin tega sve je uradija savršeno, kako to samo on more učinit.
Mom Kraki
Kotoraš Pepi
